Највише Коментара

Резултат: 0/5, 0 гласова (ко?)

Највише препорука

Чланак

Други о Србима

На Кошутњаку, чувени немачки војсковођа, фелд-маршал Мекензен чији су топови у јесен 1915. године разорили српску престоницу, подигао је споменик браниоцима Београда и у тај белег уклесао вечну поруку: "БОРИЛИ СМО СЕ СА ЈУНАЦИМА ИЗ БАЈКЕ!"

Видиш господине докторе, сви ми имамо различите очеве, али имамо само једну мајку отаџбину. Ето за ту мајку гинемо сви без разлике. – непознати српски сељак из Шумадије

Ви не полазите ни на италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали народ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке армије – фелдмаршал Макензен немачким трупама пред напад на Србију.

Варате се, господо, варате се. Погледајте ове шљивике поред обале и међу њима ове беле куће. У њима живе српски сељаци. Они су прави суверени Србије. Зато је овако фанатично воле и овако јуначки бране! – фелдмаршал Макензен

Штета што тај мали српски народ није мој савезник! – Немачки цар Виљем 2.

Србин воли своје дрвеће као што Швајцарац воли своје планине, и као што Данац воли море. Као џин, дрво стоји на бојном пољу и бори се против непријатеља Срба. Зелени, лиснати застор грана пружа се изнад деце која се играју. Грана је пустила корење и ако јој буде дозвољено да се развије, рашће смело као једно од првих краљевских дрвећа Европе. – Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842

Када нису били на служби, србски војници носили су за капом или иза увета цвеће, а често су и цвећем китили и пушчане цеви. Фронт је постао њихов дом. Свој поглед управљали су војници преко границе испред себе. Сањали су и дању и ноћу о свом селу тамо далеко, и живели су очекујући онај дан када ће се изборити за повратак у своје село – Леди И. Е. Хатон (Шкотска) 1919

Када су пукле заробљеничке жице и када се 5000 живих србских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су – миловали нашу децу, давали им бомбоне! Разговарали су са нама ! Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили. Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртничкој постељи била – Србија. Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом Светосавском духу и јуначким епским песмама, које је наш Гете тако волео.... Ова победа ће вековима живети у душама Немаца. А тој победи, и Србима. Који су је извојевали желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед – Из проповеди протестантског пастора Фридриха Грисендорфа, одржане маја 1945. У селу Евербургу, крај Оснабрика.

Еј, моја мала, моја велика Црна Горо! Велика си и величанствена у овом часу тог боја, на овај велики празник, на овај свети дан, пун страве и ужаса. Сва си у пламену, Црна Горо, гориш и нестајеш.... Еј, Црна Горо, племе ти љубим, образ ти љубим, кршеве твоје љубим, не дај се! Нека непријатељ памти овај дан, овај православни Божић, овај мраз, снег обојен и његовом крвљу, нека упамти ово српско племе на чију је земљу пошао! – Василија Вукотић, кћерка сердара Јанка Вукотића шред бој на Мојковцу

Златија Гредељевић, неписмена сељанка из Биоске, села под планином Таром, која испраћа четири сина у рат и овако им говори: „Моји синови, моји соколови, ви идете у рат да браните отаџбину. Слушајте своје старешине, али не заборавите мајчин савет: „ Туђе не дирајте, са мртвог ништа не узимајте, рањенима ма чије војске помозите да преболе ране, кући се не враћајте покуњена чела.“



0 коментара