Највише Коментара

Резултат: 0/5, 0 гласова (ко?)

Највише препорука

Чланак

Anatolij Kljosov - Poreklo Slovena osvrti na DNK - Genealogiju

Руски весник, бр. 21, 2008

Уверени смо да ће ово научно-популарно излагање у правом смислу речисензационалног проблема, професора А.А. Кљосова, изазвати 

доста расправе. Посебну одбојност ће изразити они људи којима је мрска историја не само руског народа, већ и читавог словенства. Неразумевање ће изрећи и поједини богослови који се у својим погледимаослањају углавном на Стари Завет. Са њима је, наравно, тешко расправљати, а ми то и не намеравамо. Мислим да ни богослови, ни истраживачи ДНК-генеалогије не могу докраја појмити Промисао Божји. Једно је јасно: Господ насприближава Истини, али нико нема право да је присваја за себе.

Анатолиј КЉОСОВ

ОТКУД СУ СЕ ПОЈАВИЛИ СЛОВЕНИ И „ИНДОЕВРОПЉАНИ“?ОДГОВОР ДАЈЕ ДНК-ГЕНЕАЛОГИЈА

Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултативне управеМеђународног генеалошког бироа. Професор је биологије Харвардскогуниверзитета. У СССР је био доктор хемијских наука, професор Моск-овскогдржавног универзитета. За истраживања у области биолошке катализе додељена му је награда Лењинског комсомола (1978) и Државна награда СССР (1984). Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије. Живи у Њутону, Масачусетс.Сместите се удобније, поштовани читаоче. Чекају вас извесни потреси. Нијебаш најзгодније започињати приповедање тиме како аутор од свог истраживањаочекује ефекат праска бомбе, али шта ћу кад ће тако и бити!А откуд заправо толика увереност? У наше доба се више ничему не чуде, зарне?Да, да је тако – јесте. Али када питање већ има најмање триста година ипостепено се уобличило уверење како питање нема решења, у најмању руку„доступним средствима“, и одједном се решење нађе – сложићете се, то није такочеста појава.

А то питање је – „порекло Словена“.

Или – „порекло полазне словенске заједнице“. Или, ако хоћете, „тражење индоевропске прапостојбине“.И уопште, какве све претпоставке током тих триста година у вези тога нисуи зношене. Вероватно, све могуће. Проблем је у томе што нико није знао које одњих су тачне. Питање је било крајње замршено. Зато се аутор неће изненадити акокао одговор на његове закључке и судове одјекне хор гласова – „па то је билопознато“, „о томе су и раније писали“. Таква је људска природа. А да тај хорупитамо – па где је онда прапостојбина Словена? Одакле су се појавили? Ондавише хора неће бити, већ ће бити неслагање – „питање је сложено и замршено,одговора нема“.Али најпре – неколико одредница како би било јасно о чему се ради.

ОДРЕДНИЦЕ И ПОЈАШЊЕЊА. ИСТОРИЈА ПИТАЊА

 

Под Словенима ћу у контексту њиховог порекла подразумевати Прасловене.И, како ће се видети из даљег излагања, тај контекст је нераскидиво везан

за„Индоевропљане“. Последње је чудовишно незграпан термин.

Реч„Индоевропљани“ је просто изругивање са здравим разумом.

Заправо постоји„индоевропска група језика“ и историја тог питања је таква да је пре два столећа откривена одређена сличност између санскрита и многих 

европских језика. Тагрупа језика је и названа „индоевропском“, у њу улазе готово сви европски језици,осим баскијског, угро-финских и туранских језика. Тада нису били познати разлозииз којих су се Индија и Европа одједном обрели у истој спрези, а ни дан-данас нијебаш да се знају. О томе ће бити речи касније, и без Прасловена се ту није могло.Али је било апсурдно када су саме носиоце „индоевропских језика“ почелиназивати „Индоевропљанима“. То јест, Летонац и Литванац су Индоевропљани, а Естонац није. Ни Мађар није Индоевропљанин. Рус који живи у Финској и говорифински – није Индоевропљанин, а када пређе на рус

и, одмах постајеИндоевропљанин. Другим речима, језичка, лингвистичка категорија је пренета на етничку, чак у суштини генеалошку. Изгледа да су сматрали како бољег избора нема. Онда га можда није ни било. Сада га има. Премда су то, строго говорећи, лингвистички термини и, говорећи једно, лингвисти подразумевају друго, док се трећи збуњују.Испада да ништа мање збрке нема ни када се враћамо у древна времена. Косу „Индоевропљани“? То су они који су у давнини говорили на „индоевропским“ језицима. А још пре тога, ко су били? Па били су „Протоиндоевропљани“. Тајтермин је још неспретнији: то је као кад бисмо древне Англосаксонце називали„Протоамериканцима“. Они Индију нису ни видели, и тај језик се још није ни образовао, и тек ће се хиљадама година касније преобразити и улити у групу индоевропских, а они су већ „Протоиндоевропљани“. То је као кад бисмо кнеза Владимира називали „протосовјетским“. Премда је и „индо“ такође лингвистички термин и код филолога нема непосредне везе с Индијом.С друге стране – да се схвати и саосећа, то може. Па, није било другог термина за „Индоевропљане“. Није било назива за људе који су у та далека времена образовали културну везу с Индијом и ту културну и, у сваком случају, језичку везу проширили на читаву Европу. Чекдер, како то није било? А Аријевци?Е, о томе ћемо мало касније.Још о терминима.

Из неког разлога је допустиво да се говори о старим Германима или Скандинавцима, а о старим Словенима није.

Сместа се чује – не, не, старих Словена није било. Премда би свима требало бити јасно да се ради о Прасловенима. Какво је то двојно мерило? Хајде да се договоримо – говорећи о Словенима, имам у виду наше претке који су живели хиљадама година пре нас, а не савремену „етнокултурну заједницу“. Ваљда морају имати некакво име? Ваљда не незграпно „Праиндоевропљани“? Нити „Индоиранци“, је л` да? Нек онда буду Словени, Прасловени. И Аријевци, али и о томе ћемо касније. Сада – о којим се то Словенима ради? Словени се традиционално деле натри групе – Источне Словене, Западне и Јужне. Источни Словени – то су Руси,Украјинци, Белоруси. Западни Словени – Пољаци, Чеси, Словаци. Јужни Словени – то су Срби, Хрвати, Босанци, Македонци, Бугари, Словенци. Овај списак није

 

исцрпан, можемо се присетити Сорба (Лужичких Словена) и других, али је идеја јасна. Та подела је у суштини заснована на лингвистичким критеријумима покојима се словенска група индоевропских језика састоји из источне, западне и јужне подгрупе, с отприлике истом поделом по земљама.У таквом контексту су Словени – „етнокултурне заједнице“, што укључује и језике. У таквом виду су се, сматра се, формирали до VI-VII века наше ере. И

словенски су се језици, према подацима лингвиста, разишли пре око 1.300година

, опет отприлике у VII веку. Али генеалошки побројани Словени припадају сасвим различитим родовима, и историје тих родова се сасвим разликују.Зато су западни и источни Словени као „етнокултурне заједнице“ – донекле различити појмови. Једни су махом католици, други – православци. Језик се приметно разликује, а има и других „етнокултурних“ разлика. А у оквиру ДНК-генеалогије – то је једно те исто, исти род, исти маркер у Y-хромозому, иста историја миграција, исти заједнички предак. Иста предачка хаплогрупа најзад. Ето, стигли смо до

појма „предачка хаплогрупа“, или „хаплогрупарода“.

Њу одређују маркери, или слика мутација у мушком полном хромозому.

И код жена их има, али у другом координатном систему. Дакле, Словени – то је родR1a1. Њих међу житељима Русије, Украјине и Белорусије има од 45 до 70%. А удревним руским и украјинским градовима, насељима – до 80%.Закључак – термин „Словени“ зависи од контекста. У лингвистици су

„Словени“ – једно, у етнографији – друго, у ДНК-генеалогији – треће. Хаплогрупа, род се образовао онда када ни нација, ни цркава, ни савремених језика није било. Утом погледу је припадност роду, хаплогрупи – првобитна. Пошто припадност хаплогрупи одређују сасвим конкретне мутације уодређеним нуклеотидима Y-хромозома, може се рећи да

свако од нас носиодређени маркер у ДНК. И тај маркер је у мушком потомству неистребљив

, онможе бити истребљен једино заједно са самим потомством. Нажалост, таквихслучајева је у прошлости било исувише. Али то уопште не значи да је тај маркер – показатељ некаквог „соја“ људи. Тај маркер није везан за гене нити има икакве везес њима, а управо гени и једино гени се у случају такве жеље могу повезати са„сојем“. Хаплогрупе и хаплотипови никако не одређују облик лобање или носа,боју косе, физичка или интелектуална обележја човека. Али они

заувек повезују носиоца хаплотипа с одређеним људским родом

, на чијем почетку је биопатријарх рода, чије потомство је опстало и дан-данас живи, за разлику од милиона других прекинутих генеалошких линија. Показало се да је тај маркер у нашим ДНК непроцењив за историчаре,лингвисте, антропологе, пошто се тај маркер не „асимилује“ као што се асимилују носиоци језика, гена, носиоци разних култура који се „растварају“ у популацији.

Хаплотипови и хаплогрупе се не „растварају“, не асимилују.

Ма коју религију потомци током хиљада година прихватали, ма који језик стекли, ма које културно-етничке карактеристике променили, иста та хаплогрупа, исти тај хаплотип (једино уз извесне мутације) тврдоглаво се појављују приликом одговарајућег тестирањаодређених сегмената Y-хромозома. Небитно да ли је у питању муслиман,хришћанин, Јеврејин, будиста, атеиста или многобожац. Како ће бити показано у овом истраживању,

чланови рода R1a1 на Балкану, који су тамо живели пре 12.000 година, после двеста и нешто

 

поколења су избили на источноевропску равницу, где се пре 4.500 годинапојавио предак савремених Руса и Украјинаца рода R1a1

, укључујући и аутораовог чланка. Петсто година касније,

пре 4.000 година, они су, Прасловени, стиглидо јужног Урала

, а четиристо година касније

су кренули у Индију

, где сада живиоко 100 милиона њихових потомака, чланова истог тог

рода R1a1. РодаАријеваца.

Аријеваца – зато што су они сами себе тако називали, и то језабележено у древним индијским ведама и иранским предањима. Исти ти су и потомци Прасловена или њихових најближих сродника. Никакве „асимилације“хаплогрупе

 

R1a1 нити је било нити има, а и малтене истоветни хаплотипови селако откривају. Идентични словенским.

Још један талас Аријеваца, с истимхаплотиповима, кренуо је из Средње Азије у Источни Иран

, такође у трећемхиљадулећу пре наше ере, и постали су ирански Аријевци.Најзад,

 још један талас представника рода R1a1 кренуо је на југ и допродо полуострва Арабија, Оманског залива

, где се сада налазе Катар, Кувајт,Уједињени арапски емирати, и тамошњи Арапи, добивши резултате тестирањаДНК, запрепашћено гледају сертификат тестирања с хаплотипом и хаплогрупомR1a1. Аријевском, прасловенском, „индоевропском“ – назовите како хоћете, али је cуштина иста. И ти сертификати одређују границе ареала похода древнихАријеваца. Ниже наведени прорачуни показују време тих похода – пре 4.000година.Дакле, говорећи „Словени“, у даљем истраживању ћемо имати у виду источне Словене, људе из рода

 

R1a1, у терминима ДНК-генеалогије. Наука сведонедавно није знала како да их у „научним терминима“ означи. Који ихобјективни, мерљиви параметар обједињава? Питање заправо није ни постављано тако. На основу огромне масе података које је лингвистика прикупила, упореднеанализе језика – то су извесни „Индоевропљани“, „Аријевци“, дошљаци са севера(у Индију и Иран), знају за снег, хладноћу, познати су им бреза, јасен, буква,познати су им вуци, медведи, познат им је коњ. Сада је постало познато да су то

људи управо рода R1a1, коме припада до 70% становништва савремене Русије.

А даље на запад, према Атлантику, удео аријевског, словенског рода R1a1 стално опада и код житеља Британских острва износи свега 2-4%.То смо питање расправили. А „Индоевропљани“ – ко су онда они?Из горе наведеног неминовно следи да

„Индоевропљани“ – то и јесте древни род R1a1

Аријевци. Онда све, или у сваком случају много тога долази насвоје место – и око доласка људи тог рода у Индију и Иран, и ширења људи истог

тог рода по читавој Европи, а одатле – и појављивања индоевропске групе језика,пошто је то заправо њихов, аријевски, језик, или његова наречја, и појављивања„иранских језика“

индоевропске групе, пошто то и јесу аријевски језици.

Тимпре што су се, како ћемо даље видети, „ирански језици“ појавили тек после доласка Аријеваца у Иран, а ако ћемо тачније – онда не „после“, већ су постали резултат доласка Аријеваца, у другом хиљадулећу пре наше

ере. А како сада на „Индоевропљане“ гледају савремене науке? Код њих су„Индоевропљани“ нешто попут слонопотама

*

. „Индоевропљани“ су у савременој лингвистици и помало у археологији – древни (по правилу) људи који су потом (!),хиљадама година касније (!), дошли у Индију и некако извели тако да се санскрит,

*

Слонопотам – кованица од речи „слон“ и „хипопотам“ (нилски коњ). (Овде и даље – прим. прев.

 

књижевни индијски језик, обрео у истој лингвистичкој спрези с основнимевропским језицима, осим баскијског и угро-финских језика. И још осим туранскихи семитских, који у индоевропске језике не спадају. Како су то они, Европљани,извели, како су се и откуд обрели у Индији и Ирану – лингвисти и археолози не објашњавају. Штавише, у „Индоевропљане“ убрајају и оне који у Индију нису ни долазили и канда са санскритом везе нису имали, али су језик, изгледа, ширили.Келте, на пример. Али при томе расправљају ко су били Индоевропљани, а ко – нису. Примењују се најразличитији критеријуми, све до облика посуђа и карактерашара на њима.Још једно компликовање – пошто и многи ирански језици спадају уиндоевропске, исто из многима непознатих разлога, онда се често уместо„индоевропски“ каже „индоирански“.

Што је још горе, „Индоевропљане“ често називају „Индоиранцима“.

И допуштају се чудовишне конструкције како су, например, „на Дњепру у давнини живели Индоиранци“. То треба да значи да су оникоји су живели на Дњепру хиљадама година касније произвели потомке који су дошли у Индију и Иран и некако извели тако да су језици Индије и Ирана у одређеној мери постали блиски многим европским језицима – енглеском,француском, шпанском, руском, грчком и многим другим. Зато су ти древни људикоји су хиљадама година пре тога живели на Дњепру – „Индоиранци“. Даполудиш! Штавише, говорили су „на иранским језицима“! А при томе су сенајстарији ирански „индоевропски“ језици   појавили у другом хиљадулећу пре новеере, док су они на Дњепру живели пре 4.000-5.000 година. И говорили на језику који ће се тек појавити кроз више стотина, па чак и хиљада година.На аријевском су говорили, драги читаоче. Али је међу лингвистима просто страшно да се то спомиње. Те се и не спомиње. Код њих то није уобичајено. Биће да нису добили наредбу. А сами се не усуђују.А ко су „Протоиндоевропљани“? Па то је нешто попут протослонопотама. Биће да су то они који су били преци ових који су били преци ено оних који сухиљадама година касније дошли у Индију и Иран и извели тако да… и тако даље.Ево како то лингвисти замишљају. Постојао је известан „ностратички језик“, јако давно. Смештају га у прошлост између 23 хиљаде до 8 хиљада година, неко уИндију, неко у Средњу Европу, неко на Балкан. Не тако давно је у англофонскојлитератури израчунато да је у научним изворима предлагано 14 разних„прапостојбина“ „Индоевропљана“ и „Протоиндоевропљана“. В.А. Сафронов их јеу фундаменталној књизи „Индоевропске прапостојбине“ набројао 25 – седам уАзији и 18 у Европи. Тај „ностратички“ језик (или језици), на коме су говорили„Протоиндоевропљани“ се пре око 8-10 хиљада година распао на „индоевропске“ језике и друге, неиндоевропске (семитске, угро-финске, туранске). И„Индоевропљани“ су тако понели своје језике. У Индију су, истина, доспели хиљадама година касније, али су свеједно „Индоевропљани“.И то смо расправили. Истина, лингвисти још увек нису расправили. Ониистичу – „премда се порекло индоевропских језика проучава интензивније оддругих, то и даље представља најтежи и најпостојанији проблем историјскелингвистике… Иако историја питања траје преко 200 година, стручњаци још нисууспели да одреде време и место индоевропског порекла“

 

Ту опет искрсава питање прапостојбине. Управо трију прапостојбина – прапостојбине „Протоиндоевропљана“, прапостојбине „Индоевропљана“ ипрапостојбине Словена. Са прапостојбином „прото“ ствари лоше стоје, зато штол оше стоје са прапостојбином „Индоевропљана“. Сада се мање-више озбиљно разматрају три кандидата за прапостојбину „Индоевропљана“ или„Протоиндоевропљана“. Једна варијанта – Предња Азија или, конкретније, Tурска Анатолија, или још конкретније, област између језера Ван и Урмија, нешто јужнијеод границе бившег СССР, у западном Ирану, то јест западном Азербејџану. Друга варијанта – јужне степе савремене Украјине-Русије, у крају такозване „курганскекултуре“

*

.Трећа варијанта – источна или Средња Европа или, конкретније, долинаДунава, или Балкан, или северни Алпи.Доба ширења „индоевропског“ или „протоиндоевропског“ језика такође остаје неодређено и варира од пре 4.500-6.000 година, ако се као његови носиоци прихвате представници курганске културе, до пре 8.000-10.000 година, ако суњегови носиоци – житељи Анатолије. Или још раније. Присталице „анатолијске теорије“ сматрају да главни аргумент у њену корист представља то што је ширење пољопривреде по Европи, Северној Африци и Азији започело из Анатолије негдепре 8.000-9.500 година и пре око 5.500 година стигло до Британских острва.Присталице „балканске теорије“ користе исте аргументе о ширењу пољопривреде,истина од Балкана према Анатолији.То питање ни дан-данас није решено. Постоји мноштво аргумената за ипротив сваке од три варијанте.Ствари исто стоје и у погледу прапостојбине Словена. Пошто нико досадније повезивао Словене (Прасловене), Аријевце и Индоевропљане, а тим пре нијеизмеђу то троје стављао знак једнакости, то је прапостојбина Словена – посебно итакође нерешено питање. То питање се у науци разматра већ преко триста година,али сагласности, чак ни оне минималне, нема. Опште је прихваћено да Словениизлазе на историјску позорницу тек у VI веку наше ере. Али то је већ ново доба. А нас занимају Стари Словени, или Прасловени, рецимо пре најмање три хиљадегодина. А с тим ствари уопште лоше стоје.Понеки сматрају да се „прапостојбина Словена“ налазила у областиПрипјата и Средњег Дњепра. Други мисле да је „прапостојбина Словена“ билатериторија од Дњепра до Западног Буга, коју су Словени заузимали пре две-трихиљаде година. А где су Словени пре тога били и да ли их је уопште било – топитање се сматра „у овој етапи нерешеним“. Трећи претпостављају да супрапостојбина Словена, као и „Индоевропљана“ уопште, биле степе на југусадашње Русије и Украјине, али то четврти с негодовањем одбацују. Пети мисле дапрапостојбина „Индоевропљана“ и прапостојбина Словена ипак треба да сеподударају, зато што су словенски језици врло архаични и стари. Другиисправљају: не „Индоевропљана“, већ једне од њихових великих група, самим тимнаговештавајући како је морало бити различитих „Индоевропљана“. А каквих то – обично се не објашњава.Повремено се спомиње извесна „индоиранска заједница“ која је, ко зназашто, говорила на „балтичко-словенском прајезику“. Од тога се човеку већпочиње вртети у глави. Понекад фигуришу некакви „црноморски Индоаријевци“.

*

Курганска или култура јамних гробова.

 

Откуд одједном да су „индо“ а уз Црно море, то се не објашњава. Лингвисти кажуда је тако уобичајено.Укључују антропологију и кажу да су Словени у том погледу блиски алпскојзони – савремена Мађарска, Аустрија, Швајцарска, Северна Италија, ЈужнаНемачка, северни Балкан, што значи да су се Прасловени кретали са запада наисток, а не обрнуто. Међутим, антрополози и археолози не могу навести време тогкретања, пошто Словени своје мртве обично нису сахрањивали већ спаљивали, што је научнике лишило материјала током две и по хиљаде година. Појединци мисле да је расељавање дуж територије Источне Украјине везано за ширење курганскеархеолошке културе, што значи с истока на запад. Готово једнодушно се мисли да је становништво андроновске културе било „индоиранско“ по својој језичкојприпадности, да су на Јужном Уралу, у Аркаиму

*

, живели „Индоаријевци“, аизградили су га опет „Индоиранци“. Сусрећу се изрази „индоиранска племена напуту пресељавања у Индију“. То јест, она су већ била „индоиранска“, премда сетамо још нису преселила. То јест,

како год хоћете, чак до апсурда, само да се реч„Аријевци“ не користи

.Најзад, „паранаучна“ литература запада у другу крајност и тврди да су„Словени-Руси били праоци малтене свих европских и дела азијских народа“, и „од60% до 80% Енглеза, северних и источних Немаца, Швеђана, Данаца, Норвежана,Исланђана, 80% Аустријанаца, Литванаца – то су асимиловани Словени, Словени-Руси“.Ситуација је отприлике јасна. Можемо прећи на суштину мог излагања. Тимпре што „најнапреднији“ историјско-лингвистички научни чланци, признајући дапитање места и времена настанка „индоевропског“ језика остаје нерешено,позивају да се изађе изван међа археологије и лингвистике и у решавање питањаукључе „независни подаци“ који ће помоћи да се на проблем баци поглед са другестране и начини избор између основних теорија.Што ја и чиним у овде представљеном истраживању.

ДНК-ГЕНЕАЛОГИЈА УОПШТЕ, И СЛОВЕНА ПОСЕБНО

Суштину ДНК-генеалогије и њене основне поставке сам не једном ранијеописивао (http :// www .lebed .com /2006/ art 4606 htm;http :// www .lebed .com /200 7 /art 4 914 htm;http :// www .lebed .com /200 7 /art 5 0 34 htm

 

).Овога пута прелазим право на ствар и само ћу напоменути да у ДНК сваког мушкарца, и то у његовом Y-хромозому, постоје одређени одсечци у којима сепостепено, једном у неколико нараштаја, у нуклеотидима нагомилава једна по једнамутација. То нема везе са генима. И уопште, ДНК садржи свега 2% гена, а мушкиполни Y-хромозом – још мање од тога, тамо има гена ништавни део постотка.

Y-хромозом је једини од свих 46 хромозома (тачније 23, које носисперматозоид) који се преноси са оца на сина

и даље сваком наредном сину увременском низу од десетина хиљада година. Син добија од оца исти онакав Y-хромозом какав је он добио од свог оца, плус нове мутације, ако их је билоприликом преношења са оца на сина. А то се ретко дешава.

*

Кога занима да сазна нешто више о Аркаиму, нека прочита чланак у српском одељку сајта„Српска.Ру“ (има и слика): http://srpska.ru/article.php?nid=6075.

 

А колико ретко?Ево примера. Ово је мој

словенски хаплотип, род R1a1,

са 25 маркера:13 24 16 11 11 15 12 12 10 13 11 3016 9 10 11 11 24 14 20 34 15 15 16 16Свака бројка представља одређени

редослед блокова нуклеотида у

Y-хромозому ДНК. Он се

зове алел

и показује колико пута се тај блок понавља умутацијама. Мутације се у таквом хаплотипу (то јест случајна измена броја блоковануклеотида) одвијају брзином од једне мутације на око 22 нараштаја, то јест упросеку једном у 550 година. Који ће се алел следећи изменити – нико не зна и неможе се предвидети. Статистика. Другим речима, ту се може говорити само овероватноћи таквих измена.У својим ранијим причама о ДНК-генеалогији наводио сам примере натакозваним хаплотиповима са 6 маркера – малим, поједностављено. Или их јошзову „бикини-хаплотипови“. Али је за тражење прапостојбине Словена потребанзнатно прецизнији инструмент. Зато ћемо у овом истраживању користитихаплотипове са 25 маркера. Пошто у Y-хромозому сваког мушкарца има 50милиона нуклеотида, хаплотип с његовим бројкама се у принципу може по вољинастављати, ствар је само у техници одређивања редоследа нуклеотида.Хаплотипови се одређују са највећом дужином од 67 маркера, премда техничкигранице нема. Али и хаплотипови са 25 маркера представљају врло велику резолуцију, такве хаплотипове чак ни научни чланци не разматрају. Вероватно јеово први такав.Хаплотипови су изузетно осетљиви на порекло, говорећи о генеалошким родовима. Уместо словенског R1a1 узмимо, рецимо, угро-фински род, N3 усистему ДНК-генеалогије. Типичан хаплотип тог рода са 25 маркера изгледа овако:14 24 14 11 11 13 11 12 10 14 14 3017 10 10 11 12 25 14 19 30 12 12 14 14Он има 29 мутација у поређењу са горе наведеним словенским! То одговара разлици од преко две хиљаде нараштаја, то јест заједнички словенски и угро-фински предак је живео пре више од 30.000 година.Иста слика се добија ако се упореди, на пример, са Јеврејима. Типичанблискоисточни

хаплотип Јевреја (род J1)

је овакав:12 23 14 10 13 15 11 16 12 13 11 3017 8 9 11 11 26 14 21 27 12 14 16 17Он има 32 мутације у односу на словенски. Још је даљи од Угро-Финаца. Амеђусобно се разликују за 35 мутација.Све у свему, идеја је јасна. Хаплотипови су врло осетљиви приликомпоређења са представницима разних родова. Они одражавају сасвим различитеисторије рода, порекло, миграцију родова. Ма какви тамо Угро-Финци или Јевреји!Узмимо

Бугаре

, браћу. До половине њих има варијације ево оваквог

хаплотипа(род I2)

:13 24 16 11 14 15 11 13 13 13 11 3117 8 10 11 11 25 15 20 32 12 14 15 15Он има 21 мутацију у односу на горе наведени источнословенски хаплотип.То јест, оба су словенска, али је род други.

Род I2 води порекло од другогпрапретка

, миграциони путеви рода

 

I2 су сасвим другачији од R1a1. Тек касније

 

су се, већ у нашој ери или крајем претходне, сусрели и образовали словенскукултурно-етничку заједницу, а потом су и писменост спојили, и религију. А род јеуглавном други, премда 12% Бугара припада источнословенском, R1a1 роду.Веома је важно што се

по броју мутација у хаплотиповима можеизрачунати када је живео заједнички предак групе људи

чије хаплотипове разматрамо. Нећу се овде задржавати на томе како се тачно врше израчунавања,пошто сам то недавно објавио у научној штампи (линк је на крају чланка). Суштина је у томе да

 је, што је више мутација у хаплотиповима група људи – тимдревнији

 

њихов заједнички предак

. А пошто се мутације одвијају сасвимстатистички, несређено, с одређеном просечном брзином, онда

се приличнопоуздано израчунава време када је живео заједнички предак групе људи истогрода

. Даље ће бити наведени примери.Да би било разумљивије, навешћу просту аналогију. Дрво хаплотипова јепирамида која стоји на врху. Врх је доле – то је хаплотип заједничког претка рода.Основа пирамиде, на самом врху – то смо ми, савременици, то су нашихаплотипови. Број мутација у сваком хаплотипу – то је степен растојања одзаједничког претка, од врха пирамиде, до нас, савременика. Кад би пирамида билаидеална – биле би довољне три тачке, то јест три хаплотипа у основи, заизрачунавање растојања до врха. Али су у стварности три тачке недовољне.Искуство показује да је десетина хаплотипова са 25 маркера (значи, 250 тачака)довољна за задовољавајућу процену времена до заједничког претка.Хаплотипови Руса и Украјинаца рода R1a1 са 25 маркера добијени су измеђународне базе података YSearch. Носиоци тих хаплотипова су нашисавременици који живе од Далеког Истока до западне Украјине, и од северних до јужних крајина. И на тај начин је израчунато да је

заједнички предак руских и украјинских Источних Словена, рода R1a1, живео пре 4.500 година

Poreklo Slovena

0 коментара