Највише Коментара

Резултат: 0/5, 0 гласова (ко?)

Највише препорука

Чланак

Брату у Христу Михајлу Панићу - одговор

ШТА НАМ ВАЉА ЧИНИТИ

Испричаћу узроке, тренутно стање и шта нам ваља чинити и све то кроз сопствена искуства и искуства мојих колега, пријатеља и познаника.

Човек се за одлазак у иностранство одлучује само онда када у сопственој земљи не може више наћи минимум онога што задовољава критеријуме:

  1. Напредовања у знању и технологији,
  2. Поштовању његове личности и позива кроз уређење друштва
  3. Егзистенције.

        1. Напредовање у знању и технологији.  Ако студирате било шта што има везе са техничким, природним и медицинским наукама држање корака са светским трендовима је императив успеха. Наша земља је тај корак почела да губи још 1990 али се трудила да га одржи на неком пристојном заостатку за светом и што је још важније није сметала никоме ако сам нешто покушава да уради. Већина привредника је и сама нешто хтела да финансира и да проба са новитетима. Од 2000 на овамо стање је катастрофално а нарочито у последњих 5-7 година где се држава својски труди да уништи све што размишља

        2.Поштовање личности и позива тог човека кроз уређење друштва.

Колико само држава тиме може нашкодити сама себи, власти тога нису ни свесне. Ако случајно кажете да студирате било шта од тога или да се бавите нечим таквим, у друштву бићете исмејани, проглашени будалама, асоцијалним личностима. Имао сам прилике да нам се смеју и називају нас најпогрднијим именима, да се боравак у нашем друштву, макар и случајан од 10-15 минута сматра тешком срамотом. Власти су друштво довели у такво стање да елиту чине фудбалери, певаљке, новопечени бизнисмени и старлете. Новопечени бизнисмени за које сам и ја радио су можда највећи паразити овог друштва. Гамад која до новца долази везама, уценама и махинацијама су носиоци привредног развоја Србије.

        3.Егзистенција.

О овоме нећу говорити јер је ово најраширенија тема протеклих 25 година.

 

 Као и моје колеге ово сам све прошао а мени лично најтеже је пала тачка 1 и тачка 2. Радио сам за послодавце од којих сам могао да видим само најгоре људске особине. Ни мало пословности ни мало жеље за унапређењем технологије. Водио сам комплетне пројекте и посао једном од њих и знао сам тачно колико се новца обрће а колико дотичном остаје. Проценат чисте зараде је вишеструко био већи него у нормалним пословним околностима и мерила се на дестине хиљада евра месечно. На мој предлог да инвестира 45 000 – 50 000 евра (то је једнако његовој двомесечној заради)  у новију технологију и да сами покушамо са производњом дао ми је одговор како је мени лако да се разбацујем са туђим новцем јер су његови приватни трошкови огромни. Жалио ми се да му други (најновији џип) много троши, да су регистрације за оба џипа огромне, порези и комуналије за гомиле станова, које је стекао за само две године, такође велики а да је одећа и обућа у Милану и Лондону поскупела и да сада ређе иде са супругом да се облачи. Тада сам први пут видео и чуо за Паћотија и његове ципеле које су га коштале 700 евра по пару а да се због посла и одавања утиска мора скупо облачити и обувати.

У другој фирми врло слично и још да додам власникову љубавницу која је, благо ментално заостала и са завршеном првом и половином друге године средње правно биротехничке школе, постављена да одређује правила тиму од шест инжињера грађевине и машинства. Њена процена, колико чији пројекат вреди и како је урађен, била је меродавна за висину плате.

То и слично томе је разлог одласка готово свих људи из земље.

Како их вратити и употребити за добробит овог друштва?

Све се и мени смучило и отишао сам из земље тако што сам се јавио на конкурс једне стране компаније која се бави изградњом нафтовода, гасовода, нафтних, гасних, металопрерађивачких и хемијских постројења махом на територији Русије и Азије.

Тамо сам доживео нешто што бих свакоме препоручио да проба. Од првог дана се знају сва правила игре која је јако сурова, без трунке милости али у којој има места за све и најспособније и оне који то нису. Ваш рад се поштује и прати. Колико пута сам само помислио због кога и чега се ломим толико на послу и изгарам али увек ми је стизао одговор, у виду платног чека, да све то неко гледа иако изгледа супротно. Видео сам да син једног од директора ради као обичан радник иако му тата има милионе. Поштовање према струци и позиву је нешто што сањао нисам да постоји. Када прође период прилагођавања и када задовољите њихове критеријуме, примају вас за стално и тада почиње заокрет у понашању према вама. Јако вас уважавају, цене и поштују. Веома озбиљно слушају све ваше идеје, предлоге и намере. Борио сам се свим срцем, учио још више и тада је почело да долази до изражаја све оно што сам као клинац јурио и волео. Машинство сам просто обожавао. Био сам заљубљен у технику, и данас сам, и сваки слободан тренутак сам посветио новим сазнањима. Док су други држали постере певача и глумаца ја сам држао бродова, авиона, машина, мотора и др. За само девет месеци постављен сам за главног инжењера пројекта што је трећи успех у историји компаније која броји 14 000 запослених. У свако место у које одете фирма се брине о вама. Увек и свуда, били на послу или ван њега обезбеђен вам је возач и аутомобил 24 сата дневно, картица фирме за ваше приватне трошкове, као и све могуће привилегије које се јако тешко стичу. Стамбено сте обезбеђени. О свему брину други а ваше је само да стварате. Ако вам неко или нешто прави проблем довољно је прст да уперите и то не постоји више. Онда сам добио понуде и позиве на разговор из других фирми. Како која компанија дође нуди вам услове који су у неким сегментима, или у свим, бољи него ту што имате. Ваше је само да изаберете.    

Све ово има и другу страну. Ви радите и имате привилегије али несвесно постајете њихов човек. То раде перфидно. Прво им кажете, а они увек све сазнају, да ли сте ожењени или не. Ако јесте можете довест породицу али ако нисте, после доказивања и провере, одмах почињу у ваш пословни свет да улазе женске особе. Одлично познају менталитет народа и јако добро вас „читају“. То сам приметио и сам. Много радите, психички веома тежак и одговоран посао тако да немате времена за изласке. Потичете са подручја где је породица светиња и такве жене постављају око вас. У свим фирмама сам то приметио али нарочито код Немаца и Руса. Видео сам моје колеге које су неожењене и како их полако гурају у бракове са рускињама, немицама, францускињама. Оне су добре и веома лепе девојке и труде се да вам поставе тачно оне које вашем профилу одговарају. Сви они временом покажу емоције према њима и после две или три године долази до брака и деце. Добијате посао у њиховим енергетским компанијама за астрономске плате. Фирме вам дају стан, добар ауто, летовања и зимовања у иностранству и док се ви освестите у њиховим сте канџама потпуно. Повратка више нема јер деца говоре руски или немачки, иду у њихове школе . . . .

Од двадесетак стручњака који су пореклом из Србије, а радили у истој фирми, само смо се Бане и ја вратили јер смо ожењени и брак нам је светиња. Остали су тамо широм Европе и Азије са својим породицама које више никада неће бити Срби.

Ово је веома раширен проблем тако да држава како уме и зна почне да прави најоштрији и најсуштинскији заокрет у новијој историји Србије. Људима који су тамо понудити координацију и заједничке идеје које би их ујединиле а самим тим и навеле на размишљање о повратку кући. Овде обезбедити нормалне привредне услове за све и фер плеј који држава врло сурово мора да брани јер је то основа правилног развоја привреде. Ставити им понашањем и таквим потезима да су и даље пожељни у својој отаџбини и да их мајка Србија чека и неће их олако пустити белосветским протувама је довољан разлог да сви ставе прст на чело и размисле. Када дођу, макар и у посету и виде друштво које је потпуни заокрет доживело осетиће поново ону вековну српску топлину. Још томе придодамо нормалне услове рада и отвореност за све врсте стварања верујте сами ће се враћати у великом проценту а млади ће теже одлазити.

Најпростији пример за то су наше грађевинске компаније. Оне губе послове јер држава неће да да гаранцију од неколико милиона евра светским банкама за послове који вреде на стотине милиона или чак милијарде. Због само неколико милиона или десетак милиона Србија губи да неколико десетина хиљада људи оде под државном заштитом и бригом да ради за лепе плате, поштено заради и да после 2-3-4 године у исту Србију врати новац десетоструко већи и плус знање и референце које омогућавају нове пројекте.

Јако мало треба само ако се хоће.



1 коментар