Највише Коментара

Резултат: 0/5, 0 гласова (ко?)

Највише препорука

Чланак

Андреј Тупољев

AНДРЕЈ ТУПОЉЕВ На јучерашњи дан 29.10.1888 (10.11.) у месту Пустомазово, Тверска област, родио се највећи ваздухопловни инжењер на свету свих времена Андреј Николаевич Тупољев. 1908 уписао је Високу техничку школу у Москви, одсек авијација, а дипломирао 1918. године. Имао је срећу да му професор и ментор на дипломском раду буде чувени Жуковски (творац авијације и летења) који га је још током студија запазио, као великог ентузијасту, заљубљеника у авионе и заједно са њим 1918 године основао ЦАГИ (центраљни аеродинамически государствени институт), институт за развој авијације и аеродинамике који је у каснијем периоду постао синоним за највеће знање и технолошки напредак на свету у овом пољу. Млади Андреј вредно је радио и на сваки изазов, којих у инжењерском свету има бесконачно, одговарао са још већом преданошћу послу. Први авион ТБ-1 одредио је даљи приступ пројектовању авиона младог инжињера. Био је то бомбардер, за оно време, веома напредних особина и карактеристика, па је примећен од других великих конструктора. Пажњу је највише привукло то што први радови младих инжињера углавном немају никакву вредност од општег значаја нити примену док је овде било супротно. Само неколико авиона у свету могло је да му парира. Уследили су нови пројекти који су постајали све бољи и квалитетнији. Добија право да оснује сопствени конструкциони биро, што и чини 22.10.1922. Остварују му се младалачке жеље и планови али са тиме долазе и први проблеми. Тупољев не размишља о копијама познатих авиона, он не жели ништа да усавршава нити прерађује, он помера границе које су толико далеко да их само он види. Нуди решења која су деценијама испред актуелних и тиме долази у сукоб са политичким врхом. Стаљин га је лично много волео и ценио, пратио је његов рад и препознао је генија у њему. На жалост у једном тренутку, 1937 године га и хапси са својим инжињерима и одводи у затвор за инжињере. Покушава да потенцијал свих тих умова окрене на добро Родини јер осећа налет нацистичких зликоваца. Геније не би био геније да се није и у таквој ситуацији снашао, прихвата Стаљинове захтеве, развија авионе али тајно, после рада, са неколико сарадника ради на новим летелицама по својој замисли. По изласку из затвора, 1941 године, све отвореније ради на новим пројектима. У свету се у том тренутку само говоркало о млазној авијацији (Немци су већ озбиљније експериментисали са тиме) а Андреј је почео прве пројекте млазних бомбардера. Чак се и неколико његових сарадника противило томе јер нико није могао да претпостави да ће за 30-40 година ударну снагу сваке војске чинити управо те летелице. Други светски рат се завршио и из њега су изашли са пар добрих пројеката али не нешто посебно прослављени. Андреј је чекао својих пет минута стрпљиво и вредно радећи на новим стварима. Тада долази период „вакума“ у технологији. Стари приступ пројектовању и конципирању авиона застарева а нови се назире али без јасних одредница, граница и праваца. СССР нема одговор на нове изазове а сам Кремљ почиње паника да хвата. Тупољев, онако скромно, какав је увек и био, на мала врата, реализује свој пројекат. Врхушка запањена што уоште било ко у њиховој земљи зна да ради са млазним моторима рехабилитује Андреја и свима постаје јасно да његово време тек долази. ТУ-5, Ту12-1947 и Ту-14-1949 постају први бомбардери на млазни погон и отварају врата нове ере која траје до данашњих дана. После следе све већи изазови који ОКБ (конструкциони биро) Тупољева смештају на трон светске бомбардерске авијације, ТУ-16, ТУ-20 и ТУ-95. Шездесетих година прошлог века светло дана угледао је ТУ22 који је изазвао праву панику у западним генералштабима и задржао се до данашњих дана као још увек непревазиђена летелица у својој класи. Крајем седамдесетих светло дана угледао је и ТУ160, ремек дело ОКБ Тупољева на који запад још увек нема одговор а свако полетање тог техничког чуда се и данас, након 35 година са пажњом прати сателитима. Тупољев се опробао, и то веома успешно, у свету путничке авијације. У свету су постали чувени његови авиони ТУ-104, проглашен за најсигурнији и најбезбеднији путнички млазни авион свих времена, ТУ-134, други путнички авион по безбедности летења на свету, ТУ-154. Шездестих година европске земље уводе забрану међуслетања за Совјетске путничке авионе како би осујетиле Совјетско присуство на Куби али Андреј и ту налази решење, ТУ-114 могао је директно да лети од Москве до Хване без међуслетања што је за оно време било равно чуду. Остао је запамћен у историји као једини авион са спаваћим седиштима и као најлуксузнији и најбржи елисни путнички авион свих времена. Круна његовог рада представља ТУ-144, надзвучни путнички авион. На западу, а и код нас, је прихваћена иста прича да личи на Француско-Енглеског Конкорда. Истина је да Конкорд личи на њега јер је он много раније кренуо да се пројектује и да лети. Од конкурента,који је дика и понос западне технике, био је бржи и далеко већи тако да је словенска генијалност још једном тријумфовала над западним плагијатима. То је последњи авион на коме је Андреј радио. Већ стар, често у колицима, оставио је сину Алексеју да настави рад на овом авиону а он је своје последње старачке дане провео у пензионерском дому у околини Москве само онда када би старост и исцрпљенос од рада га савладале. Радио је даноноћно и несебично стварајући за Родину. Рад га је и држао у животу јер није могао да преболи смрт супруге Јулије (1962 година) са којом је прошао од гулага и затвора па све до највиших совјетских и светских признања. Верна друга га је пратила у стопу и када је ухапшен 1937 и она се пријавила да иде у затвор са њим где је провела четири године. Изродили су двоје деце Алексеја – машинског инжињера који кренуо очевим стопама и ћерку Јулију – лекара, име јој је дао по својој жени која је његов највећи и најуспешнији пројекат. Осећао је долазак судњег часа и то је свима најављивао. Последња жеља Андреја била је да га изнесу на кров пензионерског дома и да последњи пут види челичну птицу уживо, ТУ-144, дику и понос Руске авијације. Молио је сина, који је преузео рад на том авиону, да пилот пролети што ниже, да осети снагу ветра и грмљавину мотора. Имали су проблем са авионом али су даноноћно радили и испунили жељу конструктору. Пилот је џиновски авион провезао толико ниско да су прозори и врата из штокова излетали а грмљавина четири мотора чула се десетинама километара далеко. Отишао је међу велике 23. децембра 1972. године.


0 коментара