Највише Коментара

Резултат: 0/5, 0 гласова (ко?)

Највише препорука

Чланак

DC-10

24. juna ove godine navršava se tačno deset godina kako je demokratska vlast slomila krila nacionalnom vazdušnom avioprevozniku ili bolje rečeno našem JAT-u. Toga dana na svoj poslednji let, pod našim oznakama, sa surčinskog aerodroma, poleteo je poslednji DC-10-30 iz velike JAT-ove flote. Otisnuo se na let u Zair sa kapetanima Koromom i Djorđevićem za upravljačkim komandama. Sa avionom otpravljeni su i rezervni delovi, alati i razne mašine koje su decenijama bile okosnica uspešnosti remontnog zavoda JAT-tehnike. Ništa čudno i neobično ne bi trebalo da bude u situaciji u kojoj se stara tehnika zamenjuje novom ali je tužno to što se avion koji je JAT-u doneo status veoma ozbiljne svetske kompanije tako lako otpisuje za sitniš a mogao je da služi još najmanje 7-10 godina. Ako je Boeing 707 povezao Srbiju sa svim kontinentima onda je DC-10 omogućio da zađemo u dubinu bilo kog kontinenta sa ni jednim, eventualno jednim, međusletanjem. Bilo koja tačka planete postala je komšiluk, „tu iza ćoška“. Ovaj dobroćudni čelični div leteo je za Abu Dabi, Dubai, Kualalumpur, Bangkok, Kalkutu, Singapur, Peking, Tokio, Adelejd, Sidnej, Melburn, Montreal, Toronto, Njujork, Čikago, Klivlend, Detroit, Los Anđeles. Prevezao milione putnika i hiljade tona robe. Prva dva, pristigla krajem sedamdesetih godina prošlog veka, prokrčila su put za još 3 koji su pristigli kasnije. Sa ovolikom flotom širokotrupaca JAT je došao na 10 mesto u Evropi. Postao je veoma ozbiljna svetska avio kompanija što je donelo daleko bolju startnu poziciju u pregovorima sa proizvođačima aviona pri svakoj sledećoj kupovini. Kada ste veliki i ozbiljni, proizvođači sami dolaze kod vas da čuju vaše mišljenje. Ne morate da stojite ispred vrata čekajući signal sekretarici da pusti sledećg klijenta i uz obavezno pitanje „kako se ovi zovu i odakle ono beše dolaze i šta hoće“. Lepo je videti reportaže svetskih medija i članke specijalizovanih časopisa za avio saobraćaj, kada se u udarnim vestima ili naslovnim stranama pojavi fotografija nekog svetskog aerodroma i na njemu prepoznatljiv znak naše aviokompanije. Bude vam prosto milo jer je to naših ruku delo. Putovao sam našim avioprevoznikom i video tugu i razočarenje. Avioni nam se postavljaju na krajevima pista, u nekom ćošku, gde nas ostavi aerodromski autobus i čekamo, i po lošem vremenu, da nas puste unutra. Čujem aerodromsko osoblje kada međusobno razgovara i kako nemaju predstavu koja smo mi to aviokompanija i da verovatno dolazimo iz Afrike. Na stajankama postavljeni su drugi od kojih većina nije postojala kada smo bili sila i u statistici zavedeni pod punim imenom a ne u „ostali“. Kada je ponovo dobijena dozvola za letenje na daleke destinacije mi više nema čime da letimo. Za samo nekoliko stotina hiljada dolara sebe smo prizemljili i prepustili drugima da gospodare našim nebom. Kako je nebo sinonim za slobodu, uspešnost, bliskost Bogu i napredak previše previše jeftino. Nabavka novog aviona, ove klase, košta od 300 do 350 miliona dolara plus obuka pilota, letačkog osoblja i tehničkog osoblja, dolazi se do cifre koja daleko prevazilazi mnoge kredite koje uzimamo za pruge, puteve i ko zna šta sve ne. A imalo smo ih pet. Kao osnovac držao sam na zidu postere mnogih aviona, između ostalih i DC-10-30. Veliku želju sam imao da letim ovim avionom a još veću da ga konstruišem. Život me odvukao u neke druge inženjerske vode ali ljubav prema avionima je zauvek ostala. Možda previše značaja pridajem komadu čelika ali za mene koji je školovan da stvara i pravi, avion je malo više od toga. Kada svoj radni vek završava nešto što je obeležilo jednu aeronautičku epohu našeg naroda onda ispraćaj treba da priliči ugledu koji je imao ovaj avion. Dopustiti besplatno razgledanje unutrašnjosti i spoljašnosti svim zainteresovanim, izdati brošure, slikovnice za najmlađe jer ne sme se zaboraviti nešto što nas je vinulo u svetske tehničke visine. Mlađi treba da pamte kako se teško utabavo put do svetskih visina i da znaju da je mnogo lako pasti odatle. To mi znamo veoma dobro, taj sport nam je nekako postao omiljen. Čelična ptica o kojoj sam i napisao ovaj tekst završila je u Zairu gde još uvek leti. Drugi je prodat Bangladeš erlajns-u i 24.02.2014. obavio je svoj poslednji let na liniji Daka-Birmingem. Ostali su za još manje pare završili ko zna gde i kako. TUŽNO!!


0 коментара