Највише Коментара

Резултат: 0/5, 0 гласова (ко?)

Највише препорука

Чланак

Власт нам пуца од памети

Не могу да верујем да се нигде, ни на једном електронском медију, ако не може на телевизији, није појавио ни један стручњак из ове области да каже да то што је овај човек изговорио нема никаког смисла и да је лупио много тешку глупост. „Окрећемо се алтернативним изворима гаса“. Речено је и да ће се гас добијати из Азербејџана или Америчких извора, али не из Турског тока (алтернатива Јужном току). План Русије, и неких европских држава, је да гас из Азербејџана стиже у Европу из Турског тока (који је алтернатива Јужном току) али Европа жели да блокира изградњу тог гасовода јер је он повезан са извориштима у Русији, конкретно северозападно Каспијско море и Астрахањска област. Капацитет тог гасовода је око 150 милијарди кубика гаса годишње. Алтернатива биће или ТАНАП-ТАП или америчко снабдевање течним гасом. ТАНАП-ТАП – гасовод који је алтернатива Јужном току на правцу – југ, дужине око 1850 километара и најављене првобитне цене 10-11 милијарди долара али већ сада цена је нарасла 13-14 милијарди. Када се то буде завршило очекујем да цена гасовода достигне границу од 15 милијарди а можда чак и 18. Нико није рекао да је ТАП намењен искључиво за снабдевање јужне Италије, углавном, и повремено попуњавање несташице гаса у Албанији или Грчкој. На тај гасовод је скоро немогуће да се прикључимо из више разлога: 1. Капацитет је 13-15 милијарди кубика годишње. Потрошња у Италији на годишњем нивоу је око 75-80 милијарди кубика (Италијанска влада сматра да ће потрошња у наредних неколико година достићи скоро 100 милијарди). Јасно је да се тај гасовод прави само као брза интервенција у случају тренутног смањења испоруке енергента Италији. А када га тамо има довољно онда може мало да се прода Албанији или Грчкој. Ту за нас места нема јер су капацитети мали. 2. Чак и да нам обећају да ће гаса за нас бити, интересује ме на који начин ћемо се спојити. Најкраћи-најповоњнији пут је на самом југу Италије (крај штикле на чизми) а то значи изградња преко централне Србије (где ћемо и некако проћи), југозападне Србије- Рашка област, па север Црне Горе све до Јадрана па заокрет на југ све до чворишта на југу Италије кроз море. То би коштало 2-3 милијарде долара а максимална количина гаса коју би могли да узимамо је око 1 милијарде кубика годишње (то је само теоријски-практично 0,5 до 0,7 милијарди кубика годишње). Путања преко привремено окупиране српске земље, па преко Албаније никако не долази у обзир јер би тиме себе поставили у стопроцентно подређену ситуацију шиптарским и албанским терористима и уцењивали би нас како би хтели и када би хтели. Очигледно је да је ова варијанта мало вероватна а приде и неисплатива јер се добија мала количина гаса за веома високу цену транспорта. Неко је од званичника наговестио могућност снабдевања гасом из Америке. То је дуго најављивана варијанта добија гаса из шкриљаца. Проблеми: 1. Ако је неко некада можда пратио вести из енергетике сетиће се како је ово помпезно најављивано као револуционарно откриће. Није то ништа ново.Знало се за то још давних дана али је цена гаса и нафте била веома ниска и није било исплативо упуштати се у овакве подухвате док се ситуација на тружишту енергената не промени. Очигледно је да дуго најављивани почетак масовног добијања енергената овим путем има потешкоћа и то највише због цене технолошког поступка која није тако ниска како се у први мах мислило. 2. Чак и када би пристали да узимамо гас добијен овим путем, то би било искључиво од САД-а и ту се поставља питање транспорта до Србије. Вршио би се огромним, прескупим танкерима за течне гасове. Дан транспорта ових бродова кошта 50 000 до 100 000 долара. 3. Претовар – поставља се питање где би се тај гас претоварао. У овом делу Европе нема таквог постројења тако да би се морало ново направити. Опција је Крк или неко блиско острво. Ко би финансирао то прескупо постројење? Цена постројења била би 500 милиона долара минимум. У таквим случајевима, ради сигурности и континуитета у снабдевању, праве се складишни капацитети који додатно подижу цену. 4. Чак и да се направи претоварно-складишно постројење на који начин би гас долазио до Србије. Морали би да направимо нови гасовод преко босанских, херцеговачких и далматинских планина а коштао би право богатство. Очигледно је да ова могућност у старту отпада јер би цена гаса отишла у „небо“ а главни финасијери би били ми. И у првом случају такође. Преостаје нам да играмо 100% на карту Русије и да гурамо ту страну максимално. Многе земље би нам се придружиле јер је то најјефтинији и најсигурнији вид снабдевања гасом. Повољност је и та што би Руси били највећи финансијери свега тога а онај део што би ми плаћали могли би да покријемо извозом робе или јако повољним аранжманима са Русијом. На руку нам иде и то што би могли да повучемо један веома паметан потез и нађемо се на чворишту гасних путева и себи омогућили нижу цену гаса и сигурније снабдевање. Паметан потез је у великим складишним капацитетима и резервама за природни гас. Тренутно стање ствари: 1. Банатски двор – једино наше сређено и потпуно изграђено складиште природног гаса са годишњим капацитетом од 800 милиона кубика годишње. Са релативно малим средствима капацитет би се могао подићи на 1,2 милијарди кубика. 2. Бегејци 1, 2, 3 – тренутног капацитета 180 милиона кубика а са малим улагањима подигао би се капацитет на 350 – 400 милиона. 3. Житиште – тренутни капацитет око 400 милиона кубика годишње такође мањим инвестицијама подигао би се на око 500 – 600 милиона кубика. 4. Тилва, Итебеј, Међа три, Мокрин – могу се подићи на ниво од 200-300 милиона кубика. Када се ово сабере добије се количина од 2,0-2,2 милијарде кубика годишње а са улагињима од неколико стотина милиона долара капацитети би се попели на 3,0 можда и више, милијарди кубика. Са тим складишно-производним капацитетима били би једна од највећих и најважнијих тачака Европе. Свака гасна компанија би се свим срцем борила да прође преко наше територије јер би тиме добила огромне капацитете за повољну цену а такође би могла да оствари огроман утицај (ако не и монопол) у снабдевању гасом околних земаља. До сада смо кроз разне кредите, донације, аранжмане, заједничка финасирања, подстицаје при запошљавању „скрљали“ 5-7 милијарди евра. Већина тих средстава је отишла у неповрат. Да смо само трећину тог новца уложили у енергетику данас би имали потпуно сређену ситуацију, не би зависили у воликој мери од некога а још би имали и зараду што од транспорта и складиштења туђег гаса што од запошљавања радне снаге на тим постријењима.


0 коментара