Највише Коментара

Резултат: 0/5, 0 гласова (ко?)

Највише препорука

Чланак

Прича Благоја Јововића, србског четника, човека који је убио усташког злочинца, кољача, Анте Павелића

10. 07. 2012 Славиша Лекић, свештеник

Благоје Јововић

 

Благоје - Благо Јововић (рођен 1922. године, у селу Косићу, у близини Даниловграда, умро 2. јуна 1999. у Росарију у Аргентини) је био борац Југословенске војске у Отаџбини у Бјелопавлићкој војно-четничкој бригади, и наводно човек који је извршио атентат на Анта Павелића 10. априла 1957. у Ломас де Паламор, предграђу Буенос Ајреса. Рођен је у племену Бјелопавловића, од оца Јова и мајке Радуше (девојачко Делибашић).

Други светски рат
Априлски рат га је затекао на војној служби у Струмици, на граници Краљевине Југославије и Грчке. Ту је без ичије команде пуцао на Немце и за то добио одликовање. После кратког рата упутио се у родни крај у село Косић у Бјелопавлићима.
Јула 1941. прикључио се народном устанку против фашистичке Италије. Био је изабран за командира Косићког партизанског одреда и са њим учествовао у борбама на Пљевљима.
Када је добио наређење од команданта Ивана Милутиновића да са својим одредом крене у напад на Баја Станишића, који се под Острогом дигао на оружје јер је чуо да комунисти убијају политичке неистомишљенике, Благоје се повукао са дужности командира и одбио да учествује у братоубилачкој борби.
После тога прешао је у четнике, код пуковника Баја Станишића, који му је пре рата био претпостављени у школи за подофицире у Билећи. 1942. године комунисти су били протерани из Црне Горе. Године 1943. био је премештен у штаб поморског официра и новог команданта Бјелопавлићке војно-четничке бригаде, капетана Јакова Јововића. Благоје постављен за водника у штапској чети.
Марта и априла 1943. године учествавао је у борбама у Херцеговини за одбрану Јадранског залеђа од комунистичких снага, које су пробојем до приморја желеле да спрече најављено савезничко искрцавање.
Септембра 1944. године налазио се у саставу делегације која је била одређена да крене у Италију на преговоре са Енглезима. За председника мисије је одређен Душан Влаховић, а за потпредседника Јаков Јововић. Путовали су малим бродом који се звао „Тендер“ од Котора до Тарантоа у Италији. Када су пристали, сачекао их је амерички капетан и одвео их у њихов клуб. После пар дана ступили су у преговоре са Енглезима, који су их обавестили да се савезничка политика променила у корист Тита и партизана.
Емиграција
Благоје је у Италији боравио у разним избегличким логорима. Радио је једно време у Интелиџенс сервису и том приликом упознао Рандолфа Черчила.
За време рада у Интелиџенс сервису упознао је неке Јевреје који су га обавестили да Анта Павелића у Италији крије Католичка црква, под лажним именом.[1]Тада је Благоје први пут дошао на идеју да пронађе Павелића и да га ликвидира.
Септембра 1947. испловио је из Ђенове за Буенос Ајрес. У Аргентини Благоје је радио разне послове, био је каменорезац, конобар, морнар, хотелијер и трговац. Створио је знатан капитал и постао индустријалац.
Благоје је био утемељивач и добротвор црквене општине „Свети Сава“, један од оснивача Удружења бораца „Дража Михаиловић“ и члан управе удружења "Његош".
Повратак у отаџбину
После 55 година Благоје Јововић је 1999. године посетио први пут СР Југославију, Црну Гору од 1944. године. Јововић је допутовао из Аргентине и посетио манастир Острог, сусрео се са митрополитом Амфилохијем Радовићем и том приликом је рекао да је он човек који је убио Анту Павелића. После тога шира јавност је сазнала прави идентитет човека који је пуцао на Павелића 1957. године у Ломас де Паламору, Буенос Ајресу. Благоје боравећи под Острогом, посетио је родно село Косић и гробље својих предака. Благоје је умро 2. јуна 1999. године у Росариу, Аргентини, само неколико месеци после посете, прве и последње, свом родном крају.

 

 

Анте Павелић je рођен у малом херцеговачком селу Брадина код Коњица на Иван Планини, тада делу Аустроугарске Монархије. Његов отац Миле, пружни радник, и мајка Марија доселили су се из личког села Криви Пут. У потрази за послом, његова породица се прво сели у Језеро код Јајца, где Павелић похађа основну школу, муслимански мектеб. Ту је Павелић слушао о муслиманским обичајима и лекције које су касније утицале на његов став према Босни и према босанским муслиманима. Након тога Павелић похађа језуитску школу у Травнику, одрастајући у граду где је већинско становништво било муслиманско. Култура босанских муслимана одиграла је важну улогу у његовој каснијој политичкој каријери. Године 1909. наставља образовање у Карловцу, где је завршио шести разред. Седми разред поново завршава у Сењу, да би матурирао у Загребу 1910. Након матуре уписује се на Правни факултет Универзитета у Загребу. У исто време постаје адвокатски приправник Александра Хорвата, тадашњег председника Странке права, где такође добија и докторат у јулу 1915.

Независна Држава Хрватска је проглашена 10. априла 1941, истог дана немачкa 14. оклопнa дивизијa ушла je у Загреб, и бива примљенa са ентузијазмом од стране становништва. Инвазијом на Југославију од стране Хитлерових трупа доводи до поделе на две независне државе. Хрватска католичка, је у овоме видела остварење свог сна: независност од православне Србије. У смислу организације и идеологије, нова хрватска држава је била тоталитарна држава заснована на принципу да увек буде на услузи Фиреру и да одржава своју подређеност Немачкој. Лидер који је узео узде у земљи, биo је Анте Павелић, вођа усташа. Павелић и његови следбеници били у изгнанству у Италији под заштитом Мусолинија, јер је за њима била расписана потерница од стране влада Француске и Југославије, које су их оптуживали за ковање завере и убиства Југословенског краља Александра и француског премијера Луј Бартуна. Павелић је у Хрватској основаo НДХ „Независну Државу Хрватску“. Дана 14. априла, верски поглавар Хрватске, Алојзије Степинац, састао се са Павелићем, како би му пренео своје честитке док су звонила сва звона у земљи, на свим Католичким црквама, како би прославили победу. Заузврат, Степинац je почетком 1942 г. од папe Пијa XII именован за апостолског викара у НДХ. Па ипак, Ватикан није званично признао независност те земље. Католичка штампа се утркивала у похвалама за диктатора „Бога, који контролише судбину народа, Анте Павелић и који усмерава наша срца ка пријатељском и савезничком народу, а Адолф Хитлер, лидер победничкe војскe помоћиће нам да се наши тлачитељи разиђу и омогући нам да створимо независну државу Хрватску. Слава Богу захвалимо Адолфу Хитлеру и имајмо бескрајну оданост нашем Павелићу“!

Већина људи зна да је током Другог светског рата био још један бруталан геноцид, који је далеко премашио бруталност у нацистичким концентрационим логорима. Убиство пола милиона Срба у Хрватској, нашло се у аналима, као најозлоглашенији злочини против човечности. Католичке цркве улога у овој трагедији није уопште мала. Када је Адолф Хитлер напао Југославију 6. априла 1941, било је одмах јасно да Вермахт има подршку групе издајника унутар југословенске државе. Земља и војска су билe између чекића и наковња: иза великa немачкa ратнa машинерија, а са леђа про-нацистичкo-терористичка организација, са припадницима Усташке Организације, која је важила за опасну десничарску хрватску организацију. Чак и већина команданата појединих хрватских јединица, водили су преговоре са нацистима, отварајући им врата како би ушли у државу.

 

Педро Артуро Агире (Pedro Arturo Aguirre) се пита:

 

Какву улогу има његовa „светост“ Папa (im) Пије XII током тешких година нацистичког холокауста? Већина историчара му замерa злослутнo ћутање о злочинима Хитлера против Јевреја, док заговорници тврде да је „све могуће“, имајући у виду неповољне околности којим је папа суочен са готово свим немачким-окупирањем Европе. Али оно што је неспорно и довољан да се Пије XII нађе на листи најгорих папа у историји Ватикана је, неограниченo саучесништво у убијању, диктатора Анте Павелића, који је подржао хрватску нацистичку фашистичку тоталитарну диктатуру, која је успостављена на злокобном и експлицитно „расистичком католичанству“ у Хрватској, те је изазвало истребљење стотина хиљада Јевреја, Рома, муслимана и православних Срба. После рата, Ватикан се није устручавао да употреби свo оружје свог великог дипломатског и политичког утицаја за месара Павелића, како овај не би никадa пао у руке међународне правде.

Папа Пијо XII (Pope Pius XII) Италијан, Eugenio Maria Giuseppe Giovanni Pacelli , рођен 02. марта 1876 - 09. октобра 1958.

Био је 260-ти Папа од 02. марта 1939 до 09. октобра 1958.

 

Караџићеви, Милошевићеви и Младићеви ткзв. злочини, у скорије време, су бледа слика, онима који су почињени од стране Павелића. Tреба имати на уму, не само да никада не смемо заборавимо ову црну страницу у историји Балкана, која такође не сме бити избрисана и улога Ватикана, из колективне меморије која је била једна (између многих) од његових најтежих злочина против човечности.

 

Хрватски римокатолички великодостојници на челу са Алојзијем Степинцем поздрављају СС официре

 

 

Анте Павелић је био заиста велики месар Карпата. Током четири године диктатуре у Хрватској извршен преко 750.000 убистава православних Срба, Јевреја, Муслимана и Рома. Од 80.000 Јевреја у Југославији пре рата, 60.000 је убијено, већина њих у Хрватској. Супротно ономе што се десило у другим фашистичким режимима, тиранија је била заснована више на верскoj припадности, него ли на етничкој или идеолошкoj. Дана 22. јуна, хрватски министар просвете Миле Будак (доцнији посланик у Берлину) је на јавном збору рекао да ће једна трећина Срба бити депортована из земље, друга трећина побијена, а преостала трећина покатоличена и тако “охрваћена“. Усто, Будак је нагласио: „да је сваки Хрват на првом месту искрено верујући католик“. На тај начин, фирер је у суштини одобрио масовно уништавање Срба. Хитлер је 16. маја са одобравањем говорио о тежњама за „смањивање претерано велике српске мањине у Хрватској“, указујући министру спољних послова Рибентропу на могућност да се уместо Срба прогнаних из Хрватске, у њу депортује око 200.000 Словенаца из Доње Штајерске и Јужне Каринтије, где је био у току процес германизације. За време састанка са Павелићем, 6. јуна у Бергхофу, Хитлер је изнео тај план и препоручио: „Ако хрватска држава стварно жели да буде дуговечна, она мора током 50 година да спроводи политику националне нетрпељивости“(Pedro Arturo Aguirre).

Масакри које су извршиле усташe шокирале су чак, нацистe и фашисте. Нацисти су осмислили „дискретан“ систем за истребљење, како кажу, но геноцид у Хрватској и Босни и Херцеговини је јавно извођен, са често садистичким ритуалима и салвама необузданог одушевљења, те је као такав и окарактерисан. То је разлог зашто је то тако добро документован геноцид, јер је задржао велики број доказа о злочинима који је и фотографски забележен. Фотографије снимљене као „сећања“ од стране убицa или масовних злочина као што су тортуре од стране избезумљених анимираних гледалаца, линча , па чак и поворкама глава кроз улице Загреба. Ово је „као праисторијскa архаичнa нетрпељивост“, кажу неки историчари. Рајнхард Хајдрих, да, ни више ни мање него Рајнхард Хајдрих, творац нацистичког холокаустa, изразио је забринутост због бестијалности и иживљавању усташа и плашио се да таква бруталнa репресија против већинског становништва не кулминира у оружани устанак. Италијански фашисти су дошли да спасу велики број ортодоксних Јевреја, који су одбили да се врате својим домовима у Хрватску, где их као избеглице чека сигурна смрт, те су молили Италијане, да их не враћају, већ да остану код њих у Италији.

Када се рат завршио, скоро цело тело Усташке владе налази уточиште у Ватикану. Павелић је провео неко време у аустријском манастиру прерушен као монах. Када бива откривен, одмах бежи у Рим у априлу 1946. Ускоро га амерички обавештајци и тамо откривају, и према документу Централног Aмеричког Oбавештајног Корпуса, хрватски Фирер је био у контакту са Ватиканским државним секретаром, Ђовани Батистом Монтинијевим, који је био његова заштитна мецена, а исти је убрзо затим постао папа, под именом Павле VI. Ту је боравио заједно са нацистичком владом бившег премијера Румуније. Касније у Риму, Павелић је добио шпански пасош са именом Петра Гонер (број пасоша 74369 Међународни Црвени крст) и побегао у Аргентину у Буенос Аирес, крајем августа 1947. Ни више ни мање, нo код диктатора Хуана Перона где Павелић постаје његов „саветник за безбедност“. Много касније, Павелић ce сакрио у Франковој Шпанији, где је умро 1959. На самрти је добио лични благослов С.С. Пaпе Јована XXIII.

У Буенос Аиресу, Павелић у Перону проналази пријатеља и заштитника, те је овај одобрио визе за више од 34.000 Хрвата који су побегли од комунистичког режимa Јосипа Броза Тита у Југославији. Пошто је тамо нашао уточиште, Павелић je у сенци владајућих Перониста основао структуру, под називом „Хрватска Влада у изгнанству“, којoм је председавао лично он – Павелић, a њега су предложили: Вјекослав Вранчић, који је био председник Хрватског удружења за спољну сарадњу Перонистичког покрета.

 

диктатор Хуан Перон

 

Ова група је имала колективно руководство, састављену од шест особа: Едо Булат, Јосип Субашић, Ратимир Гајда, Недим Салвеговић, Никола Перик и Маријан Гудел.

Почетком 1957. године један бивши италијански генерал, који је од раније познавао Павелића из Италије, и са којим је био пријатељ, открио је Павелића. Овај италијански генерал био је у Аргентини и пријатељ српском емигранту Јови Џоњевићу, коме је открио место боравка и маршуте кретања Анта Павелића. Од тог тренутка, поморски капетан Јаков Јововић са бившим припадницима четничког покрета отпочео је припреме атентата на Павелића. Подаци нису садржали информације о правом идентитету Анте Павелића, већ само где се налазио и куда се кретао. Планом убиства руководио је Јаков Јововић, а добровољно се пријавио његов рођак Благоје Јововић. Касније му је придодат Мило Кривокапић. Одлука је донесена да се атентат изврши 9. априла 1957. године, односно, уочи велике прославе велике хрватске емиграције у Аргентини.

Јововићу је недостајало оружје са којим ће извршити атентат на Павелића. Почела је потрага за истим. Лично прича даље одвијање догађаја, Благоје Јововић, који је и извршио атентат: „… Одем код неког Милана Гаћеше, Личанина. Добар човек, не баш много паметан, волео да се коцка, често сам му позамљивао новац. Кад обећа вратиће ми тог и тог дана, он тог дана врати. Причао ми је како су му усташе убиле оца, рођаке, много пријатеља. Он је после кренуо да се свети… Имао је снове, халуцинације, што би рекли стручњаци – последице ратне трауме. “Не дај Боже, да сретнем неког усташу, па ја бих га одмах… ја бих га ножем… ”, говорио је често. И сад, чим сам му поменуо да знам где се крије Павелић, Милан скочи. “Ја ћу њега да закољем, а главу да му однесем у зграду аргентинске владе!” “Ама, чекај, Милане, ово је двадесети век, у туђој смо држави, не иде то тако… ”, покушавам да га смирим. Он ме пита: “Да ли си некад убио човека ножем?” Пуцао сам у рату био сам добар борац, не знам да ли сам неког убио… али ножем? Па ја ни кокошку не бих могао да закољем. Кажем му да је лако Павелића убити, али да је вештина да га убијемо а да нас не ухвате. Дам му мало пара. Нађемо се неколико пута, обећам да ћу му после атентата платити авионску карту – да се склони у неку суседну земљу. Опростим му оно што ми је био дужан. И тако, Милан се мало смирио, почео да ме слуша…


Благоје Јововић (из млађих дана), 1943. год.,четник у одреду капетана Ј. Јововића, динарске четничке дивизије КВуО

 

Благоје Јововић (у старости), 1999.год.

 

 

 

 

Овај Павелић не личи на Павелића

Оставим посао у бару, запослим се у предузећу за осигурање “Континентал”.Као агент. Осигуравао сам фабрике, предузећа, аутомобиле и кад завршим рад на терену, ја у ону кафетерију, седим тамо и све те формуларе испуњавам. И гледам, све ми нешто сумњиво. Онај, што су ми казали да је Павелић, уопште ми не личи на њега. Гледам Павелића на старим сликама: црн, млад, јак. А овај неки чича, просед, белих бркова. Гледам му ухо на фотографијама и “у живо”. Рекао бих по уху – он је: опуштена ресица, онај један савијутак. А опет… Морам да будем сигуран, да не убијем погрешног човека. Каже ми Милан: “Ја бих га можда познао, али моја сестра сигурно!” Миланова сестра Милева живела је у Загребу, била удата за неког хрватског функционера, виђала Павелића по неким пријемима. Одведем Милана да види Павелића, хоће ли га препознати?

Анте Павелић, Аргентина 1954.

 

Кад га је видео, скочи као луд! Стани, будало, све ћеш да упропастиш, смири се! Изађем напоље, ако будала себе офира, бар да не открије мене. Поведем сутра Милеву. Ништа јој не говорим, не показујем. Она погледа по кафани: “Ено, онај просједи !” Попијемо кафу. Кажем Милеви – не гледај тамо, не привлачи пажњу. Добро! Милан је пристао, има и оружје, проблем је моје оружје. Каже Милева, има она неки револвер, дамски, донесе га у неким белим корицама, даће ми га јевтино, по цени по којој је купила. Узмем оружје, стварно је било јевтино.

 

Како сестра Милева каже

Обиђем са Миланом терен око Павелићеве куће, и направимо план: убићемо га испред куће, где се Павелић слободније осећао и био мање опрезан. Кад, сутрадан, Милан као из топа: “Знаш, мени сестра каже да ти имаш велике паре. Рекла ми је да ти тражим пет хиљада долара, да оставим ћерки ако се мени нешто деси!” “Ја, Милане, немам пет хиљада!” “Сестра је рекла – ако немаш пара ништа од посла!” “Али, Милане…” “Нема ту али… Благоје, мора да буде како сестра каже!” “Па шта каже још сестра?” “Да си ти добио тешке паре од четника из Америке, да убијеш Павелића!” Имао сам ја тих пет проклетих хиљада, али видим да томе “како сестра каже” неће бити краја.

Љотићевац који није знао да пуца

Дам му нешто ситно да се будала не наљути, може да ме пријави, шта га знаш, свашта те од будале може наћи! Морам да тражим другог. Сетим се Душана Петковића. Душан је био љотићевац. Урадио бих ја то сам, али Павелића увек прати један његов официр, као обезбеђење. Треба ми човек који ће да пуца на тог официра, а ја ћу на Павелића. Питам Душана. “Како, Благоје, кад ја уопште на знам да пуцам!” Неколико дана касније, у оном усташком бару, прилази ми један човек и пита ме на италијанском, да ли сам ја из Трста, ја га погледам и кажем му: “Не, ја сам из Удина и ко сте ви да ме испитујете и да ме узнемиравате, молим Вас да ме оставите на миру, видите ли да радим!” Био сам дрзак да ме не би даље нешто питао. Човек ме остави да испуњавам своје папире, али ја видим – мора се пожурити, постаћу сумњив, распитаће се, откриће ко сам, због оклевања може читава ствар да оде у мајчину.

Поп са револвером дамског калибра
Онако мало разочаран пођем код нашег попа, кога је за Аргентину упутио Патријах Гаврило Дожић, док је био у Риму. У ту цркву је требало да иде поп Љубо Јововић, био је већ одређен, али он није пристао, него је остао у Косићу. Поп је био млад, тек рукоположен. Његова парохија били су углавном зеленаши краља Николе, који су узгајали памук. Ту је била и руска црква и српска црква. Ова наша је била посвећена Светој Тројици, али су је звали “руска црква”, зато што је новац за њу нашима послао руски цар. И ту су служили и наш и руски поп. “Прото, ја сам одлучио да убијем Павелића!” Он као да сам му рекао “добар дан”. Одмах ме пита – имам ли пиштољ? У том се појави и руски поп, прота ме представи: “То је човек који ће да убије Павелића !”, и све исприча. Мени непријатно. Већ зна пола Аргентине! Од наших нико ти не уме да сачува тајну. Поп ми каже: “Не брини, за ово нико од Руса неће чути!” Онда ми тражи револвер. “Дај ми га да пробам ваља ли то шта!” Прота сиђе у подрум, где су му била сува дрва и поведе мене и руског попа. Узме, нишани у дрва, испали два метка и вели: “Овај ти револвер не ваља ништа!” Питам ја – зашто? Онда ме одведе до оних дрва: “Први није ни ушао у дрво, а други… ушао, али мало.” Дамски калибар, а и сам сам видео да је цијев мало истрошена. Кажем: “Добро, кад не ваља, имаш ли ти, Прото, бољи ? ” “Немам!” “Добро”, велим му да не брине. “Ја ћу њега да гађам са два-три метра и овај ће њега убити кад немамо бољи. Изблиза, сваки убија! Ако Бог да, има да му приђем и пуцам у главу!” “Буди миран и уради то мушки!”, вели ми поп. Ја сам волео револвер више него пишољ. Пиштољ може да закочи, блокира. И онда готово – све пропаде. А револвер – ако једно зрно неће, друго иде, и увек можеш да завршиш ствар.

Буразеру, ја сам тај

Кад изађем од Проте пођем на корзо и тамо сретем Xањевића. Он је, старац, туда стално шетао и гледао младе девојке, па смо га ми од зезања звали Баљин кокот. Приђе и каже: “Благоје, ја сам ти нашао верна друга и велика пријатаља за онај посао.” Ко је то, питам га ја. Мило Кривокапић, вели Xањевић. Мило Кривокапић је био са мном четири године. Цетињанин, син пуковника Баја Кривокапића. Живио је у оној нашој колонији која је садила памук, али није волио да ради. Знао сам да је куражан човјек. Пођемо код Мила, ја му све испричам и питам га да ли је спреман да иде са мном у акцију, а он одмах: “Буразеру, ја сам тај!” Ја се мало замислим, мучи ме нешто у вези с Милом, и тада се сетим приче Јакова Јововића. Јаков је планирао атентат на Пека Дапчевића кад је Пеко долазио у Аргентину. Тада је дао Милу Кривокапићу и паре и пиштољ да то уради, а Мило ти пође у полицију и пријави се сам. Полиција ухапси и њега и Јакова, али како је Јаков био познат грађанин, а аргентинске власти биле антикомунистичке, ствар се заташка, пуште и Мила и Јакова за пар сати. Кажем Милу да знам како је било са Јаковом и Пеком Дапчевићем. “Немој да ти се то деси поново!” Почне да ми се куне: “Не, буразеру, никад… тај Павелић је злочинац и он је убио више Срба но сви комунисти заједно… и ја сам за то да га убијемо, нећу те издати!” Испричам му ја план и кренемо у кафану да и Мило види Павелића и његовог пратиоца, у којег он треба да пуца. Мило пита – како то да урадимо? Ја му објасним. У кафани – не можемо! Ухватиће нас. У тоалет да уђемо за њим – ту не сме да се чује пуцањ, а ја га заклат не умијем! Не можемо га убити ни у подземној жељезници, може да страда неко од путника. “Ја сам ти намислио, добри мој Мило, да га убијемо код његове куће. Он иде возом и онда аутобусом, има један део пута од станице до његове куће кроз један парк и -ту ћемо! Пред капијом куће! Ја ћу пуцати на Павелића, а ти на оног официра који иде са њим!” Мило се добро загрејао. Пристаје на све. План му се свиђа. Ја га неколико дана водим путањом којом Павелић иде од кафе бара до воза, после од воза до аутобуса а онда останемо на станици и двогледом извиђамо пут којим Павелић иде кући. После смо заједно пратили Павелића. Седнемо иза њега и кад излази, ми за њим. Испланирали смо и куда да бежимо кад извршимо атентат. Пристао Милона све.

Приче пијаних усташа

Ја разрађујем детаље, сваки дан идем у кафетерију, слушам шта усташе причају. Е, каквих сам се гадости од њих наслушао. Хвалили су се својим ужасним причама из рата. Двојица седе, не зна се ко је пијанији, први прича како су убијали Србе по Славонији и бацали у Саву. Други почне причу како су срели једну Српкињу, она у другом стању. Питају: “Жено, носиш ли мушко или женско?” Каже да не зна. “Хоћеш ми да ти кажемо ?” Опкладе се у десет флаша пива да ли је мушко или женско, поведу је с пута, узму нож… Не можеш ни да замислиш какве гадости су причали! Ја сам имао полуђети кад сам то слушао. Па како су у Херцеговини бацали у јаме, па како су силовали… Пратим Павелића, седнем близу њега и пратиоца – Јуре се звао – и све их слушам, они причају слободно, знају да их нико у возу не разуме. Пита га Павелић где је био рањен, Јуре помену неко место, чини ми се у Славонији. Како, кад ту није било борби? Јуре прича: “Уђем у једну српску кућу, тамо једна жена, лепа, права госпођа. Наредим да иде у собу. Неће. Ја је гурам, и кажем – децу ти нећу дирати. И онда она пође. Бацим је на кревет и добро је… И ја то обавим и одем. Сутра дођем поново. Кад, у дворишту млада девојка, петнаест-шеснаест. Још лепша и височија од госпође. За руку, па у собу. Али, госпођа вришти – па зар не видиш да је још дете! Само што сам малу скинуо, и бацио на кревет, кад ето ти госпође, с пушком. Опали два метка, погоди у ногу, поломи кост… Моји је војници одмах убили, мене у болницу, али – нога остала краћа.” Све ми се преврће… Мислим – скратићу ја тебе и за главу ! А онда чујем, било је то 5. априла 1957, да се спрема велика прослава годишњице НДХ. Е, нећете га прослављати ове године, док је мене жива!

Поглавников хипнотизерски поглед

Идемо, Мило и ја, још једном проверавамо сваки детаљ, кад ми Мило, дрхтећи, каже: “Буразеру, он је мене хипнотисао!” “Како, црни Мило, па реч нисте проговорили? ” “Збунио ме”, каже мени Мило “не осећам се добро, сав сам некако збуњен”. “Како?” “Па зар ти не видиш како нас он гледа, фиксира и хипнотише?” И заиста, Павелић би пажљиво погледао свакога ко улази у воз или у аутобус. Увек сједне у ћошак и гледа ко год пролази. Кажем Милу – добро, немој га више гледати у очи ! Објасним му како ја, кад улазим, ставим наочарe, прво погледам у Павелића, а онда у остале, прођем даље и седнем. “Ради тако и ти! ” Једног дана одлучим – данас! Али, Мило моли да то одложимо за други дан. Данас није спреман. Добро – ја пристанем, за један дан неће се ништа изменити. Мила пустим кући да се не гледамо, а ја пођем да пратим Павелића. И у аутобусу седнем на столицу преко пута њега. И он прича овом свом пратиоцу како му је највећи успех што ће на прослави, 10. априла, бити “преставници две православне државе – Румуније и Јерменије”. Ја ти испратим Павелића до куће и трк назад код Мила. Кажем му да је остало још три дана и три ноћи да се изврши атентат. Мило каже да је спреман. Сјутра вече? Добро. Пуцај, убиј, није то тако лако. Сјутра ми у воз, па у аутобус. Умијешамо се у народ, а била велика гужва. У аутобусу стојимо испред Павелића, а Мило мени шапће: “Ено ме опет гледа!” “Ма, свакога он гледа, Мило брате, не гледај у њега и све је у реду!”, кажем му ја. “Мени нешто у глави и ушима шушти”, каже Мило. “Добро”, кажем “остављамо, Мило, ствар за сјутра, сјутра је пред последњи дан!” Сјутра кажем Милу: “Данас је 7. април, запамти добро”, а он ћути, гледа мимо мене. Идемо поново. Осми април. Кажем ја Милу – улази први! Сједнем на слободно мјесто и пошаљем Мила да плати карту, а чувам му мјесто до мене. Кад смо стигли да сиђемо, кажем ја Милу – идемо! И доведем ја Мила до излаза из аутобуса, иза њега још двадесетак људи треба да изађе. Ја изађем и мало се повијем, кренем за Павелићем. И како идем, окренем се нешто да кажем Милу, кад – нема Мила. Он, у оној гужви, кад је видио да сам ја изашао, продужи аутобусом још једну станицу. Ја полудио, нервозан. Тих дана сам мало и спавао, уморан, имао сам трему, размишљам о томе да атентат мора успјети. Добро, видим ја – нема Мила нигдје. И кажем себи: “Добро имам још једну ноћ, сјутра вече идем сам, па шта Бог да.” Послије видим Мила и он ми каже: “Буразеру, немој да рачунаш на мене, не могу па не могу, збуњен сам и само могу да ти одмогнем.” Ја сам се добро био наљутио на њега и запретим му: “Чувај се, Мило, немој да ти се деси оно што су урадио са Јаковом Јововићем и Пеком Дапчевићем, да пристанеш, а послије да пријавиш полицији!”. И изблефирам: “Ако ме откријеш, један мој рођак, Дујо, тебе ће убити! Не шали се главом!” Растанемо се. Било је то осмог. Пођем кући и знам да сјутра вече долази последња ноћ, 9. април 1957. године, и да више нема одустајања од ријечи коју сам дао самоме себи, па таман погинуо!

Дан Д

Крећем ја сјутра на станицу, кад тамо – ево Мила! Ја љут, питам га: &rdqu



0 коментара