Највише Коментара

Резултат: 0/5, 0 гласова (ко?)

Највише препорука

Чланак

ИСПОВИЈЕСТИ СРПКИЊА СИЛОВАНИХ У САРАЈЕВУ

"Жртве памте злогласни Централни затвор"
-------------
Силовања Српкиња за вријеме рата у БиХ, нарочито на почетку, по разним затворима у Сарајеву јавна су тајна пред којом је ратна власт у Сарајеву затварала очи - за те злочине нико није одговарао, ниједан судски процес није покренут, нико то више и не помиње?!
-------------
Срна је имала увид у исказе десет силованих Српкиња у затворима у Сарајеву, што у званичним што у приватним, као и исказе осам жена које су малтретиране у сарајевским затворима, а које свједоче о силовању, те 17 исказа мушкараца, затворених Срба, који такође свједоче о силовању Српкиња, а ту је и кривична пријава за силовање 12 Српкиња у Храсници.

У својим исказима ове бивше српске затворенице и затвореници, свједоци иживљавања, помињу имена више од 30 српских жена, од малољетних дјевојчица до старица, које су сексуално злостављане, а међу силованим женама помиње се најмање пет супруга официра ЈНА.

-Злочинци Празина, Ћело, Крушко…

Највише силовања извршено је на почетку рата, током 1992. године, као и 1993. године, а несрећне жене и дјевојке често нису знале идентитет својих мучитеља, пошто су се ословљавали по надимцима или су носили маске преко лица, а некада су међу силоватељима били и познаници тих жена.

Најозлоглашенији по овом злочину је Централни затвор у Сарајеву, односно четврти спрат тог казамата, у којем је у једном моменту на разне начине пребијано, понижавано и злостављано - према исказу једног свједока, бившег затвореника - више од стотину српских жена и дјевојака.

Ту су и многи приватни затвори у подрумима, становима, кафићима, које су користили сарајевски криминалци, блиски тадашњој ратној власти у Сарајеву, као што су Исмет Бајрамовић - Ћело и Јука Празина, Самир Кахвеџија - Крушко... одакле су неке од силованих жена пребациване у затвор "Виктор Бубањ", док се другима, које се помињу у исказима, губи траг. У некима од ових затвора виђани су поједини генерали Армије БиХ, али и неке друге јавне личности.

Оне жене које су преживјеле силовања наставиле су живот са тешким психичким траумама, али остају непознате судбина дјевојчице Јелене или 16-годишње Сњежане силоване пред цјелокупном родбином, као и десетине Српкиња, о чијој злехудој судбини у својим исказима свједоче српски затвореници и затворенице који су преживјели сарајевске казамате.

Разлози због којих су српске жене привођене - тривијални су, од већ уобичајених да су "пета колона", снајперисти, да су давале свјетлосне сигнале и наводиле српске гранате, па до апсурдних - као што су књига - нека народна пјесмарица, пронађена током претреса стана или исјечак из сарајевског "Ослобођења" о боравку Вука Драшковића у Москви, а једна старица је хапшена чак два пута, јер је "пета колона и склона бјежању", док је једна 16-годишња дјевојчица ухапшена само зато што је Српкиња.

Хапшене су у својим становима, на улици на основу пријава комшија, а у затворима су излагане највећим тортурама, које су подразумијевале премлаћивања, силовања, јавна понижавања, робовски положај, прање ногу џелатима послије пребијања, које су биле попрскане крвљу, а неке - као С. И. - силоване су и задављене у свом стану.

-Дјевојка инвалид "снајпериста"

Међу ухапшеним Српкињама била је и једна ретардирана дјевојка - Р. О. са дефектном лијевом руком, коју су оптужили да је снајпериста, а тако су је и звали - "снајпериста" и представљали страним новинарима.

Бар двије од ухапшених и силованих жена радиле су на тадашњој Радио-телевизији у Сарајеву, а биле су оптуживане да су снајперисти и да су новинари Срне.

Жртве у свом исказу наводе да су многе муке пролазиле ухапшене Српкиње које су макар накратко биле у затвору код Јуке Празине, а све су без изузетка биле силоване.

Једна од ухапшених жена - Н. С., иначе новинар, каже да су у Централном затвору српске затворенике тукли док их нису усмртили и да се "чуло пуцање костију", а "када крици утихну, стражар отвори врата и обично каже: 'Тропа', а други дође и каже: 'Купи српско ђубре'".

У том затвору су се над Српкињама сексуално иживљавали ноћу, а једну су силовали три пута по осморица чувара. Било је познато шта значи "позив на излазак у провод" или "одвођење на туширање".

Нису све жене биле регистроване код МКЦК, неке су биле скриване приликом доласка представника МКЦК.

"Најперфиднији конц-логор за Србе - град у којем свако може да ти ради шта хоће, а да ти се не представи ни ко је, ни шта је, град гдје не знаш у којем сокаку чија банда влада, а сви се дозивају по разноразним надимцима, док сви старији муслимани имају само један надимак - "дедо" - каже о Сарајеву у свом исказу једна од жртава.

Једна од жртава прича да су у једном од затвора - подруму зграде у улици Ђуре Ђаковића жене Српкиње силовали "дању и ноћу, уз тучу, пријетње ножевима да ће им сјећи дојке, уши и друге дијелове тијела. Једна је жена, најстарија, имала више од 60 година, умрла од батина и малтретирања (у августу 1993)".

Када се деси да силовање пријаве полицијској станици, добијале су одговор: "Шта хоћете, остале сте живе", а једна од силованих Српкиња наводи у свом исказу: "Нисам се удавала, остала сам осрамоћена, без куће и будућности, обољела сам од рака".

Један угледни сарајевски уролог - Србин С. Б. каже у свом исказу да је "силовање Српкиња постало чињеница на коју се у том полудјелом Сарајеву мало ко обазире - зна се за јавне куће, гдје Српкиње користе као награду за најниже пориве муслиманских војника".

-Свједочанства

У овом истраживању Срна се користила директним изјавама силованих Српкиња које су оне дале правосудним органима Србије. Користила је и материјале из архиве српског Тужилаштва за ратне злочине. Агенција се служила и подацима некадашњег Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човјечности, те подацима Гинеколошко-акушерске клинике (ГАК) у Вишеградској улици, у Београду, гдје су примане силоване Српкиње ради прекида трудноће. Срна у наставцима преноси директне исказе неких од силованих Српкиња (наводећи само њихове иницијале - да не би био нарушен интегритет жртава), али и исказе других затворених Српкиња, свједока злостављања.

"Силована у хрватским па муслиманским логорима"
----------
Гинеколог београдске Гинеколошко-акушерске клинике (ГАК) у Вишеградској улици доктор Миомир Крстић, који је био на челу тадашње комисије за одобравање прекида трудноће, рекао је Срни да је у ову установу, при Клиничком центру "Србија" примљена 21 силована Српкиња током рата у БиХ, ради прекида трудноће, од чега их се шест породило, јер су биле у поодмаклој трудноћи.

Ниједна није хтјела да задржи дијете, јер је настало силовањем - па су та дјеца слата у Дом за незбринуту дјецу у Звечанској улици, у Београду. Од шесторо рођених, једно је умрло, за једно се јавила породица мајке да га прими, док је преостало четворо отишло на усвајање.

Др Крстић наводи да су се у ГАК јавиле три Српкиње које су силоване у Сарајеву. Једна је била са већом трудноћом, док је једна дошла са малом трудноћом - упали су у стан и силовали је наоружани мушкарци.

-Лијечење у Психијатријској болници

Све силоване Српкиње које су трудне долазиле у ГАК лијечене су у Психијатријској болници "Лаза Лазаревић" у Београду, а у једном од психијатријских налаза од 21. новембра 1992. године наведено је: "Од еуфорије до утучености. Плаче. Говори: "Дијете не могу да видим, то не могу да поднесем, то ме подсјећа на све што сам преживјела".

Др Крстић, који је сада у пензији, сјећа се да су жртве силовања у Сарајеву, које су долазиле у ГАК у Вишеградској улици, биле младе, а једна је била из мјешовитог брака, брат јој био у Војсци Републике Српске.

Свака је била под стресом, што је психичка реакција на силовање. "Много су пропатиле, испричале су потресне приче, све су обрађене психијатријски. Велики проблем је био шта с њима после. Једну смо држали у болници и више од месец дана након што се породила. За своје дете никада није рекла "моје дете", него – "оно".

Она је и сада у контакту са социјалним радником. Засновала је породицу, добила дете. За остале жртве силовања не знамо шта је са њима било", каже др Крстић.

Др Крстић наводи да, према неким уобичајеним процјенама, на 100 силованих жена једна остане у другом стању, па се може рећи да је било око 2.000 силованих Српкиња, с обзиром на то да се у ГАК јавило њих 21 да прекину трудноћу.

Он се сјећа првог доласка у ГАК, у септембру 1992. године, жртве силовања, једне медицинске сестре из Брчког, Српкиње И. Ј., која је прво била силована у хрватским логорима, а онда је пребачена у БиХ, поново у логор, гдје је њена голгота настављена.

"Она је била веома лепа, имала је велике плаве очи. Рекла ми је да се плашила да јој их не ископају", наводи др Крстић.

Осим жена које су биле жртве силовања, најпоузданије су могле о томе да свједоче жене и мушкарци који су са њима били у заточеништву, с обзиром на то да се жртве силовања тек у једном од десет случајева одлучују да проговоре о својој несрећи.

"У Централном затвору сваке ноћи смо слушали како горе на том злогласном четвртом спрату јаучу несрећни Срби и понижене Српкиње. ...

-Свирепа убиства у приватним затворима

Ноћу су на четвртом спрату изгонили жене у ходник, њих више од сто, неке су затваране са дјецом, јаучу, чуо сам како им говоре "гледајте како муслимани праве дјецу", водили су их одатле негдје у јавну кућу, чуо сам то, изводили су нас да их гледамо у ходнику тако јадне и понижене, било их је полуголих", свједочења су мушких затвореника - Срба, који су преживјели пакао Централног затвора.

"Жене су одводили у стан изнад затвора, враћане су видно измрцварене, понижене, ћутљиве..."Шћућуре" се у ћошку и пате; све су то биле жене углавном од 25-30 година", прича један од свједока о силовању Српкиња у једном приватном затвору.

У једној кривичној пријави против Самира Кахвеџућа - Крушке, једног од командира приватних затвора, наводи се да је имао бутик "Гарфилд" на Тргу солидарности (на Алипашином), те да је једном довезао два камиона српских цивила у свој приватни затвор, па их свирепо убио, да је основао јавну кућу, гдје су силоване српске дјевојчице и жене од 12 до 30 година у "сврху релаксирања његових бораца".

Затвори гдје су вршена силовања, а које жртве помињу су, осим злогласног четвртог спрата Централног затвора и Студентски дом "Младен Стојановић", подрум старог хотела "Балкан" у Бућа Потоку, подрум Жељезничко-индустријске школе (ЖИШ); Стан у улици Мис Ирбина, у центру Сарајева, подрум продавнице "Сунце", шупа крај једне куће у Пофалићима, подруми зграда у улици Ђуре Ђаковића и на Алипашином пољу, подрум самопослуге код кафића "Борсалино", подрум и канцеларије Привредне банке, кафе "Балтазар", складиште "Југоекспорта" и продавнице "Борово", подрум "Пољоопскрба", подрум зграде на Отоци код ОШ "Алија Алијагић"; Електротехничка школа у Бућа Потоку, затвор у Поправном дому за малољетне делинквенте, подрум једне зграде на Добрињи 2, МЗ "Младост", хотел "Загреб", хотел "Европа", као и логор на стадиону "Фамос" у Храсници и други..

Најтрагичнији примјер силовања Српкиња у Сарајеву јесте случај дјевојке С. И., коју су силовала тројица муслиманских војника у њеном стану, а потом и убили.

О њеној несрећној судбини у исказу прича њена пријатељица Н. Ј., која је била у том стану за вријеме овог злочина, а која је успјела да избјегне најгору судбину - скочивши кроз прозор с првог спрата.

Према овом исказу, у стан С. И. 30. септембра 1992. дошли су припадници Јукине војске, које је предводио командант војне полиције Хамдо Шашић.

Они су упали у стан С. И., а Шашић је почео да их испитује. Тада се "убацио" један од војника ријечима: Не ради се то тако, него овако - ухватио је Сању за руку и одвео у другу собу. Та тројица су је малтретирали и силовали.

Шашић је рекао Н. Ј., која је остала са њим у првој соби: Морамо, Н., правити ****** дјецу, а када је Н. Ј. ушла у собу, затекла је С. И. блиједу, црвеног врата, са пјеном на устима. Шашић је рекао Н.: Ти ћеш сутра навече бити силована са моје стране.

-Бјекство скакањем из стана

Хамдо и та тројица су потом отишли, закључали стан, а Н. је скочила са прозора првог спрата на неке вреће са пијеском и побјегла преко ријеке Жељезнице у Вреоца.

Службеница из Бућа Потока М. О. ухапшена је 29. јуна 1992. године, након што се вратила у своју опљачкану кућу, одакле је побјегла послије муслиманског напада на Пофалиће 17. маја 1992. године и паљења српских кућа у Орловачкој улици у Бућа Потоку, које су предводили момак са надимком Жути и Мурат Шабановић из Вишеграда (познат по томе што је пријетио да ће брану на Дрини дићи увис).

Послије хапшења одвезли су је у подрум старог хотела "Балкан", у центру Бућа Потока. Хапшење је предводио Сејо (Кемо), радио у "Зраку", одјељење "Оптика". Он јој је рекао да је ухапшена, јер је код ње пронађено писмо из Окучана, које је добила прије рата и текст о боравку Вука Драшковића у Москви (текст из тадашњег сарајевског "Ослобођења").

Одвозе је у подрум ЖИШ-а (Жељезничка индустријска школа). Рекли да ће је убити и бацити у Миљацку, полицајац покушава да је пипа за груди. Везали су јој очи и довели у неку просторију - када су скинули повез, видјела је једна врата са написом "Библиотека".

У ту просторију је ушло десет младића, тетовираних, ошишаних... Рекли су да чекају долазак Јуке Празине.

Она помиње да су у те просторије дошли и кратко се задржали један познати сарајевски пјевач и глумац (имена забиљежена у исказу Комитету).

Потом су је одвезли у Централни затвор, гдје је испитивао Исмет Бајрамовић Ћело, а послије испитивања уз пријетње "предложили" јој да преспава код једног младића, који је сједио за писаћим столом.

Одвезли су је у стан тог младића у Мис Ирбиној, код ФИС-а, ту је Ћело принудио, пријетећи оружјем, на секс, рекао јој да је она трећа Српкиња коју је ту довео. Послије тога је пустио да иде кући.

-Свакодневна злостављања Јукиних војника

Дјевојка М. Б. (1975), живјела је са родитељима и сестром у солитеру близу Трга Пере Косорића, а у изјави наводи да је силовао два пута у току десет дана исти младић.

Она је 15. децембра 1993. године пошла да избаци смеће, када су је пресрела три младића, једног је знала из виђења, увукли је у приземље једног стана који је био празан, а силовао је онај кога је познавала, док су је друга двојица држала, пријетили јој да никоме не каже или ће јој убити оца и мајку.

"Било ме срамота и ужасно сам се плашила, никоме нисам рекла", каже ова несрећна дјевојка и додаје да је опет силована када је десет дана касније изашла по нека документа за оца.

Опет је угледала ту тројицу, који су јој довикнули "Еј, ти, четникушо". Она је потрчала, али су је сустигли и опет одвели у онај исти стан. Вриштала је, а један је силовао, пријетили су јој пиштољем да ће је убити.

Није смјела да каже својима, а од једне другарице касније је сазнала да је један од њих погинуо - по опису је закључила да је то онај који је силовао.

"Једне вечери осјетила сам да се беба мрда, рекла сам мајци и сестри", наводи М. Б., која је изашла из Сарајева - посредством једног Хрвата, за 300 марака - до Илиџе, а одатле у Пале, па потом у Београд код родбине.

Она је 25. јула 1994. године дошла на ГАК у Вишеградској улици, у одмаклој трудноћи, родила је мушко дијете, тешко 3.650 грама и дуго 51 центиметар и намјеравала је, како је навела у исказу, да остави бебу.

С обзиром на исказе жртава и потврде да скоро нема жене која током боравка у затвору Јуке Празине или Ћеле није била силована, може се претпоставити, на основу укрштања свједочења, да су сексуална злостављања претрпјеле и оне затворене Српкиње које у својим исказима свједоче о силовању других.

Међу силованим сарајевским Српкињама биле су и двије раднице тадашње Радио-телевизије у Сарајеву.

"Свакодневно су ме силовали, молила сам да ме убију, изводили су и силовали и друге жене. Сенад је изводио затворенике и тукао у сепареу у саставу самопослуге, било је много крви по поду, зидовима, то сам морала да перем, Сенад ме принудио да перем и масирам му ноге послије тих пребијања. А ноге су му биле попрскане крвљу", рекла је у својој исповијести Српкиња Н. В.



1 коментар