Највише Коментара

Резултат: 0/5, 0 гласова (ко?)

Највише препорука

Чланак

БОРИСЛАВ МИХАЈЛОВИЋ-МИХИЗ (Ириг, 17. октобар 1922-Београд, 15.децембар 1997. године)

Био једном један хитри Сремац, козер, ерудита праскавог темперамента, појава јединствена, наоко не баш претерано изгледна.

 

Нема начина да се опише значај Борислава Михајловића-Михиза на културу и утирање пута ка померању граница посматрања и коментарисања актуелних догађаја из света културе, традиције, друштвеног догађања,... актуелних збивања. О свему је имао мишљење, властито, што није био чест случај у доба социјалистичког једноумља, и што је било још драгоценије, није се либио да то мишљење и искаже.

 

Тај је писац, књижевни критичар, издавач, редактор и саветник, заслушан што су многа уметничка дела данас сматрана врхунским, уопште видела светлост дана. На свој шарматан, некада безобразан помало, а често прек начин, знао је да бритко искритикује и највише песничке величине, као што је Десанка Максимовић, али и да поправи ствар   у неком другом  моменту и похвали код исте песникиње баш оно што је већини било скривено у њеном опусу, а њој врло значајно, и тако је обрадује својом ширином и тананошћу којом је разумео стих и суштину њеног казивања,  те од свог непријатеља, од саме  песникиње, створи поштоваоца заувек.

 

Био је селектор многих позоришта, сценариста филмова, драмски писац, председник жирија тада врло цењене НИН-ове награде, подстрекач многим неодлучним писцима и коректор њихових дела.

 

Ирижанин рођен у свештеничкој породици, до краја живота борећи се за грађанску класу у социјалистичкој земљи, врло мало тога је оставио записаног јер се више времена бавио другима, помажући им и саветујући их како да нешто напишу и где да поентирају. Радни сто му је био препун туђих рукописа о којима је водио више рачуна него о сопственим. Па и његова феноменална и духовита аутобиографија се баш тако и зове: „Аутобиографија о другима“.

 

Нажалост, како га није волела ондашња политичка гарнитура (а и како би, када је свима, а без остатка, стављао прст у око), ни садашње време као да не осећа потребу за поновним штампањем његовог невеликог а значајног опуса. Ко зна још колико времена ће проћи док се неко „не досети“ колико је Михиз био значајан за културу овог поднебља. А ми, баш и немамо много времена....

 

Последњу  годину живота провео је тешко болестан у самоизолацији, разговарајући само са својом ћерком. Потпуно нетипично за њега, не примајући никога. Да је жив, данас би имао 90 година. Сретан био Михизе, где год да си!



0 коментара