56 Сабораца
Ћирилица није само српско већ интернационално писмо. Њом пишу и други велики народи и не желе да је напусте. Српска ћирилица је, притом, и најсавршенија од свих.
Зашто не треба да се одрекнемо ћирилице?
Данас, на почетку 21. века, српска ћирилица је у Србији постала писмо другога реда. Када се помене ћирилица обично се њен данашњи статус у Срба означава као смрт, гашење, нестајање, пропаст – крај ћирилице. Како је до тога дошло, у чему се крије тајна овога националног пораза и шта нам је чинити?
Све више је гласова у одбрану и заштиту ћирилице и удружења за неговање ћириличне културе. Али недостаје организована и аргументована борба. Јер, ћирилица нема само национално емотивну важност за нас; она има дубоко рационалну логику постојања.
Најлакше би било напуштање ћирилице објаснити помодарством, туђиноманијом или паланачким духом покондирености за било чиме што долази са стране. Али ствари стоје много озбиљније. Ћирилица је идентитетска ознака овога народа и њено брисање не може да не остави трага на идентитету. То добро знају сви они који су, било споља или изнутра, ћирилицу кроз историју забрањивали, протеривали, релативизовали, гурали у страну и декретима замењивали другим писмом. То само ми још не схватамо. Али и када схватамо не познајемо и не користимо изузетно велики број предности због којих не треба да се одрекнемо свога историјског писма.
Урушавање ћирилице је само један од елемената у тој историјској игри константне угрожености српског националног идентитета на Балкану.
Понижавање ћирилице је само још један од многобројних катастрофалних резултата неспособности српске националне елите у 20. веку, када су изгубљене готово све борбе за опстанак српског идентитета у својој целини.
Балкан је некада био ћириличан, све док нису њиме загосподарили они политички пројекти који су за Србе означавали жртвовање делова свога идентитета и националног интереса, а за друге народе из заједничке нам државе истовремено били полигон потпуне афирмације непостојеће или неодређене националне свести и државотворних интереса.
Познате оптужбе свих протагониста философије европаланке у Срба и у ћирилици виде део тамног вилајета светосавља који нас спречава да коначно остваримо европски сан и стигнемо у обећану унију. Није случајно ћирилица сметња свакој намери измене идентитета српског народа. Ћирилица је белег српског етничког и државотворног простора и потискивање ћирилице најбоље осликава процес геополитичког сужавања српског народа на Балкану. Међутим, ћирилица је европско културно достигнуће кога желе да се одрекну једино домаћи европаланчани који у губитку себе и свога виде једини залог интеграције са другим. Још је најсмешније када се ћирилица напушта зарад домаће латинице која је неупотребива за било који европски језик који користи властите а од домаће различите абецеде.
Нема нити једног разлога због кога би требало да се одрекнемо српског националног писма – ћирилице.
Ћирилица је службено писмо ове државе и поштовање ћирилице је елементарно поштовање закона.
Сви народи на свету баве се очувањем и неговањем својих националних писама, иако су многа од њих више него компликована и неподесна за употребу. Ћирилица је свакако једно од најсавршенијих писама на свету и напуштање ћирилице било би потпуно бесмислен и аутодеструктиван чин.
Ћирилица није само српско већ интернационално писмо. Њом пишу и други велики народи и не желе да је напусте. Српска ћирилица је, притом, и најсавршенија од свих.
Ћирилица је у потпуности прихваћена у савременим информационим технологијама и није у том смислу ни у каквом заостатку за осталим светским писмима.
Ћирилица је изузетно важан део националног идентитета и одрицање од ћирилице представља директан удар на идентитет.
Прелазак на домаћу латиницу није никакав цивилизацијски помак. Та латиница је домаћег порекла и не одговара водећим светским латиничним писмима. Нема нити једне предности због које би требало прећи на латиницу, изузев ако се одрицање од свога идентитета разуме као цивилизацијски напредак.
Међутим, у овом тренутку домаће латинице (која је пречесто била у служби антисрпске културне политике) могли бисмо се у потпуности одрећи тек кад бисмо имали озбиљну националну стратегију која би сво оно српско књижевно благо објављено на латиници планирала да на сваки начин сачува у корпусу историје српске књижевности. Без те стратегије одбацивање латинице представљало би одрицање од властитог наслеђа и тријумф антисрпске културне политике.
У сваком случају, двоазбучје не представља предност већ штету на просветном, културном, националном и економском плану. Посебно када се једно естетски и технички савршеније писмо жртвује несавршенијима од себе.
Због свега изнетог сматрамо потпуно неоснованим и чак чудним свеопште настојање да се традиционално српско писмо ћирилица из непознатих разлога замени латиницом. Са оваквом одлуком не можемо се помирити, јер се ради о директном кршењу закона и угрожавању основа националног идентитета.
Остајемо убеђени да се ради о једној националној несвести и несавесности, неозбиљности и неодговорности, а понајпре самонедисциплини, и да ће се од такве погубне културне политике одустати. Сви треба да стојимо на располагању да увек и свуда посведочимо истину о значају ћирилице и њеној високој употребној вредности и у савременом свету.
