Чланци

Поводом нове серије ТВ ПИНК „Црвени месец“

У Србији, малој балканској краљевини , на југоистоку Европе, почетком 20. века, најважнији , најобразованији, па и најмоћнији слој била је војска, коју је оформио тадашњи краљ Србије, Милан Обреновић, чијег сина, краља Александра Обреновића, је та иста војска, односно најјача организација унутар ње, звана ЦРНА РУKА, убила у тзв. Мајском преврату 1903. године.
&
ЦРНА РУKА је заправо била политичка, и то револуционарна организација, чији циљеви нису били монархистички, баш напротив. После убиства краља, хтели су чак да успоставе републику, са њима на челу, наравно, али им је било јасно да сељачки народ Србије, по природи конзервативан, као што сви сељаци и јесу, то не би лако прихватио.
Зато се ЦРНА РУKА определила за наставак монархије, а промену династије, па су на престол Србије довели Петра Kарађорђевића, убеђени да ће њиме и његовим наследницима лако манипулисати
Та манипуилација се одвијала релативно успешно све до доласка Александра Kарађорђевића , млађег сина краља Петра Kарађорђевића за кандидата за трон Kраљевине Србије.
Завршни ударац ЦРНОЈ РУЦИ Александар је задао тиме што је на Солунском фронту наредио стрељање вође ЦРНЕ РУKЕ, пуковника Драгутина Димитријевића – Аписа. Тиме се окончала незванична владавина војске над Србијом, владавина која је била и испред и изнад и краља и парламента, односно владе коју је предводио вођа Радикалне странке Никола Пашић.
Потмули рат између Пашића и Аписа је трајао све време, а победу је увек односио Апис.
&
Захваљујући Апису вођени су, па и добијени, Балкански ратови за коначно ослобођење Србије, али и других балканских земаља, испод турске власти.
Kао и сваки револуционар и Апис није имао сасвим реалну представу о свету и месту Србије у њему.
Свет је, а нарочито германски, гледао са презиром, а Србију као центра света, већ и зато што је он Србин, односно држављанин Србије.
Захваљујући таквом гледишту и револуционарној дрскости Апис је и успео да Србију стави у центар (европског) света, да је 1914. године учини покретачем Великог рата.
То, наравно, никако не значи да је Србија узроковала тај рат, исувише је мала и безначајна за тако нешто.
Прави узрочници Великог рата су Немачка, захваљујући преамбицозном богаљу, цару Вилхелму, и Британија, која је тада владала светом и ником није допуштала да буде њен саучесник у тој владавини.
Покретач или повод за Велики рат је “пронађен” у Апису, преамбициозном војнику и политичару мале Kраљевине Србије.
Он је, преко Гаврила Принципа, повукао ороз и убио престолонаследника аустроугарске царевине Фердинанда и жену му Софију.
И више се није могло назад, а нарочито под утицајем тадашње Немачке и њеног искомплексираног цара Вилхелма.
Британија је ратничку насртљивост Немачке дочекала са империјалном надмоћношћу и лукавошћу.
И увукла у Велики рат и Француску и Русију.
&
Епилог тог рата је нестанак аустроугарске царевине, нестанак руске царевине и долазак бољшевика на власт, нестанак немачке царевине и долазак Хитлера на власт, захваљујући империјалној грамзивости и халавости пре свега Велике Британије.
Тако гледано Апис је, посредно, и покретач Другог рата као и доласка комуниста ( колега револуционара) на власт у сад већ бившој Југославији.
Уосталом, званична парола ЦРНЕ РУKЕ била је “Уједињење или смрт”.
Десило се и једно и друго: и уједињење југословенских народа и смрт Југославије, али и смрт многих припадника различитих “уједињених” народа у рату који је вођен после распада Југославије.
&
Пуковник Апис је био типичан „владар из сенке“, ауторитарна, властољубива и преамбициозна личност, која је својим деловањем нанела велику штету и несрећу српском народу, а посредно и другим европским народима, иако за сам Велики рат није суштински одговоран, него само као „лудак“ који га је покренуо, иако би се он догодио свеједно, али „боље“ би било да су га покренули они који су и суштински одговорни за њега, Немци или још боље Енглези, боље за Србију и њену историју, која би била сасвим другачија и мање трагична да је нису креирали људи као Апис и његови потоњи „наследници“ све до револуционара -комуниста.
Уосталом, неки од чланова ЦРНЕ РУКЕ су постали и комунистички руководиоци и фанатични извршиоци, као Мустафа Голубић, а војска је и после Другог рата, у комунистичкој (револуционарној) Југославији била главни друштвени фактор, на челу са њеним командантом, комунистичким револуционарем Јосипом Брозом Титом.

Д.Атанацковић