Чланци

Латиница са три двознака (lj, nj, dž), која је у Републици Хрватској и званично и „свакодневно“ писмо, код Срба је, рекло би се код већине, уобичајено , „свакодневно“ писмо, а званично или , како би се још могло рећи: свечано, писмо Републике Србије je (фонетска) ћирилица, писмо које је оригинално, посебно међу свим осталим писмима због свог правила „један глас – један знак“.
То правило у писању, као и оно које гласи:“Пиши као што говориш, говори као што је написано“, нема ниједно друго писмо на свету. Некима се чини да је тиме српски језик „осиромашен“, да је Вук изоставио бар десет знакова (слова), али једно је сигурно: функционалнијег писма од српске, фонетске ћирилице н е м а.
Чак шта, то је писмо прилагођено и савременим тенденцијама везаним за ИТ (информатичку технологију) и само га чињеница да припада једном малом народу, Србима, спречава да постане и светско „компјутерско“ писмо, што би и било да њиме пишу англосаксонци, као што је то хтео Џ.Б.Шо. Искрено, енглески је превише компликован, као кинески, а поготов са становишта ИТ.
Српска ћирилица, којом изгледа ни већина Срба не пише, је у том смислу авангарда и путоказ у будућност алфабетске комуникације.

&
Та њена посебност се већ и сада може искористити у туристичке сврхе. Већ сада би многим странцима било интересантно да имају алфабетску комуникацију помоћу тако функционалног алфабета као што је српска ћирилица. И не само интересантно, него и корисно, јер би познавањем тог писма много брже упознали стране језике и како се изговарају. Нпр, ако би с е кинески писао том фонетском ћирилицом, онда би сваки Енглез који је савладао ту ћирилицу, (а лако се и брзо учи), знао како се изговара кинески. (Пример: Чинг вен нин гуи шјинг, сјаођије– Мис. кен ај ноу јоур нејм – Могу ли знати како се зовете, госпођице?) И тако редом, од језика до језика.
&
Узгред, ако су српски, хрватски, бошњачки један језик, онда, за оне који тако мисле, није спорно користити речи сва та „три језика“ као своје, а са коришћењем језика иде и коришћење писама, односно алфaбета, па се тако и латиница може сматрати једним од српских писама, без обзира што није Уставом назначена као званично писмо.
А, обзиром на својеврсну истоветност народа који говоре српским, хрватским, бошњачким, црногорским језиком, не би требало да нам је спорно што једно од српских писама један сличан нам народ (без обзира што с е они томе противе и имају „демократско право“ да се томе противе) проглашава својим званичним писмом.
И још нешто, када те сличне нам народе називамо братским, то не значи ништа посебно, јер одувек има браће која се слажу и која су у сукобу, нажалост и врло крвавом повремено. Браћу не чине само они који се слажу, него и они који се сукобљавају.
&
ЗАКЉУЧАК

Латиница са три двознака је српско уобичајено писмо, којим се многи Срби служе.
Српско репрезентативно и званично писмо је фонетска ћирилица са правилом „један глас – један знак“.

Д. Атанацковић